Глумци извукли представу

„Анђели у Америци” Тонија Кушнера драма је епских размера и значаја која величанствено гази по темељима америчког друштва. Кроз анализу неколико парова ликова, Кушнер мајсторски проблематизује значења декларативних појмова слободе и људских права, аналитички се бави односом моћи и идеала, политичких принципа и личних уверења, материјалних и духовних вредности, као и питањима блискости, пријатељстава, љубави, сексуалности итд.

Сценско читање ове драме, редитеља Горчина Стојановића, није јасно осмишљено. Има у представи елемената психолошког реализма, гротеске, брехтовске стилизације, фантастике, а они нису промишљеније уклопљени, због чега се стиче утисак о одсуству редитељског концепта. Елементи фантастичног, укључивање анђела и привиђења у радњу нису ефектно решени: појава сабласти, нарочито у сцени у Прајоровој спаваћој соби, дата је сувише очигледно, поједностављено реалистички, банално. Та врста реализма убија метафоричност присутну у драмском тексту. Ни употреба микрофона у представи није смислена. У појединим сценама глумци изговарају текст у микрофон. Тај поступак нема никакво идејно оправдање, чак се не појачава ни драмски ефекат, па се стиче утисак да се микрофони сасвим претенциозно употребљавају као резултат насилних тежњи ка некој (псеудо)модернизацији израза. У представу су уведене и песме које пева Данијела Штајнфелд, хитови из осамдесетих година у мало психоделичној обради (аранжман Весна Шоуц). Оне коментаришу радњу, илуструју време њеног одвијања, акцентују геј контекст (песме група „Wham”, „Soft Cell”, „Tears for Fears”). Њихово укључивање јесте сценски атрактивно, али слабо идејно оправдано, јер је у питању чиста илустрација, те иде у прилог тези о непостојању озбиљног редитељског концепта. Сви ови наведени поступци су дизајнирани тако да фасцинирају публику својом формом, али нису међусобно повезанији, нити дубље, рафинираније уткани у ткиво радње и идејну базу представе.

Глумци играју више ликова, а углавном наступају драмски ефектно, психолошки истанчано, повремено иронично. Борис Комненић прецизно ствара лик утицајног адвоката Роја Кона, оличење лицемерја, ароганције и бескрупулозности. Павле Пекић игра Портера, безличног и сексуално дезоријентисаног Ројевог сарадника, а Јелена Ћурувија Ђурица његову супругу Харпер, агорафобичну и страшно усамљену, изоловану од света, навучену на валијум, закопану у својим халуцинацијама. Владимир Алексић, нешто мање убедљиво, наступа у улози Луиса Ајронсона, хомосексуалца, отвореног у својој сексуалности, али суштински слабог и непосвећеног, Мики Дамјановић осећајно игра Прајора Волтера, његовог дечка који пролази кроз пакао последица обољења одсиде, Цвијета Месић Портерову мајку итд.

Иако стилски недефинисана и предугачка (траје пуна три сата), па мало и анахрона јер се дешава у Регановој Америци, при чему је доста усмерена на тај контекст, представа „Анђели у Америци” није сасвим промашена, захваљујући бројним квалитетима текста и труду глумаца. Они у појединим сценама успевају да, емотивно уверљиво, изнесу главну идеју Кушнерове драме – критику цивилизације, изграђене на сили и огавним личним интересима. Отровна жеђ и глад за влашћу прави су покретачи политичког деловања, а толеранција, једнакост, слобода, демократија само су пароле које се злоупотребљавају, празне речи чије љуштуре, у представи, понекад, немилосрдно пуцају и откривају ту тмурну истину.