U minusu za 81 penziju

Prvo smo u leto 1995. otišli na Kosmet. Bili smo tamo sve dok nije počelo bombardovanje 1999. godine. Radio sam u Privrednoj komori Kosmeta. Imao sam to radno mesto jer sam u Krajini bio predsednik Privredne komore, a pre toga predsednik opštine Knin. Obilazio sam celu pokrajinu, bavio sam se pitanjima izbeglištva. Taj narod tamo jako je siromašan, ali izbeglice je vrlo lepo prihvatio. To je isti narod i na Kosmetu i u Krajini, mislim na Srbe i Crnogorce. Mada se na toj jednoj riječi, jer mi kažemo ,,riječi”, odmah primeti da si izbeglica.

Tamo, u komori, polovina zaposlenih bili su Albanci. Bilo je među njima pravnika i ekonomista, ali nisu imali ključne pozicije. Bilo je i pomoćnih radnika. Ovaj s kojim sam radio držao se na distanci. Kad razgovaramo, kaže: „Moj gospodine, da sad vide ovi moji rekli bi bogzna šta sad razgovaramo. A mi smo razgovarali o običnim stvarima”. Međutim, oni nisu smeli s nama da budu u prijateljskim odnosima. Tu dolazimo do pitanja tolerancije. Ili mi sazovemo kolegijum komore, zamenik generalnog sekretara je bio Albanac. Pitamo ga: „Šta ti misliš, Safete, o tome”, ali on neće da se uključuje. Tog Safeta su, nažalost, posle ubili Albanci. Ubili su ga zato što je radio sa Srbima. Tu opet dolazimo do (ne)tolerancije.

Ali i ja sam u Hrvatskoj osuđen. Svedočile su moje kolege da sam bio ono što nisam bio. Stavili su van snage izvršenje presude, međutim, kazna je ostala. I više ne idem tamo.

Dolaskom izbeglica Srbija je podnela veliki teret. Jer u ukupnom stanovništvu bilo nas je deset odsto. Ovde je narod tolerantan prema izbeglicama. Ipak, mi se žalimo na vlasti. Očekivali smo da nam pomognu ili da se ovde integrišemo ili da se vratimo. I jedno i drugo ide veoma teško.

Znamo da je Srbija u velikim problemima, ali naši problemi mogu se rešiti: treba nam vratiti ono što je naše tamo u Hrvatskoj, i nećemo biti siromašni. Muž i žena, penzioneri, radili su tamo po 40 godina. Za 80 godina rada stekli su nešto, a imaju i neku imovinu, ali do njihovog tamo ne mogu doći. Ova država izbeglicama u tome slabo pomaže.

Godinama sam predsednik udruženja penzionera izbeglih iz Hrvatske, države koja nam je uskratila pravo na isplatu penzija od 1991. do 1995. Dakle, uplaćivali smo u penzioni fond, ali smo ,,skrivili zato što smo izazvali rat”. I nisu nam za taj period dali penzije.

Dalje, kolega je radio sa mnom, njemu fali deset godina radnog staža i ja sam mu potpisivao one obrasce. Ali oni kažu – nema, nije uplaćivao. Uplaćivao jeste, ali je neko to izbrisao. Njegova penzija koja bi bila 500 evra sada je 180 evra.

Procenjuje se da u Srbiji živi više od 40.000 penzionera izbeglih iz Hrvatske. Samo preko Komercijalne banke njih 31.000 prima penzije iz RH. Njima ili njihovim naslednicima Hrvatska duguje novac. Jer sadašnja prosečna penzija izbeglica iz Hrvatske je 200 evra. A u Hrvatskoj je 300 evra. Znači, za jednu trećinu je manja penzija onih koji su izbegli.

Diskriminacija je i u tome što oni imaju nekakvu pomoć za Božić, a mi to nemamo. Nemamo zato što nismo tamo. Dalje, onaj ko ima penziju ispod minimuma dobija dodatak, ali ako je u Hrvatskoj. Ako u Srbiji diže penziju onda nema na to pravo. Zato mnogi koji su izbegli dižu penziju tamo.

Bio sam zastupnik u poslednjem jednostranačkom sazivu Hrvatskog sabora krajem osamdesetih godina. Dužnost predsednika opštine Knin predao sam sada pokojnom Milanu Babiću. Kad sam došao u sabor činilo mi se da sam bio uvažavan, ali pri kraju mandata, 1990. okretali su mi leđa.

Ovde ćete jedino naići na nekoga kome zasmeta neka reč, jer kad smo došli u Srbiju govorio sam ,,kruh”. Neko tome prigovori, kaže, idi u Hrvatsku. Ali to su nepoznati, dok u prodavnici gde nas poznaju nema problema. Ja kažem i ,,varenika”. Oko Užica je takođe naš dijalekat, oni kažu: ,,mlijeko”, ,,sijeno”.

Osim ovih jezičkih sitnica, ovde nema nesporazuma. Žalim jedino što nam država ne pomaže u rešavanju zaostalih penzija.

Izračunali smo da je u celokupnom periodu u proseku 81 penzija svakom izbeglici penzioneru uskraćena. Ako je prosečna penzija 200 evra, a penzionera je 40.000, onda je to ukupno četiri milijarde evra. Toliko nas je koštalo izbeglištvo.

Neko je rekao: demokratija ne stanuje ovde. Ja bih rekao, što se Srba penzionera tiče, tolerancija ne stanuje u Hrvatskoj.

Predsednik Udruženja penzionera iz Hrvatske