У минусу за 81 пензију

Прво смо у лето 1995. отишли на Космет. Били смо тамо све док није почело бомбардовање 1999. године. Радио сам у Привредној комори Космета. Имао сам то радно место јер сам у Крајини био председник Привредне коморе, а пре тога председник општине Книн. Обилазио сам целу покрајину, бавио сам се питањима избеглиштва. Тај народ тамо јако је сиромашан, али избеглице је врло лепо прихватио. То је исти народ и на Космету и у Крајини, мислим на Србе и Црногорце. Мада се на тој једној ријечи, јер ми кажемо ,,ријечи”, одмах примети да си избеглица.

Тамо, у комори, половина запослених били су Албанци. Било је међу њима правника и економиста, али нису имали кључне позиције. Било је и помоћних радника. Овај с којим сам радио држао се на дистанци. Кад разговарамо, каже: „Мој господине, да сад виде ови моји рекли би богзна шта сад разговарамо. А ми смо разговарали о обичним стварима”. Међутим, они нису смели с нама да буду у пријатељским односима. Ту долазимо до питања толеранције. Или ми сазовемо колегијум коморе, заменик генералног секретара је био Албанац. Питамо га: „Шта ти мислиш, Сафете, о томе”, али он неће да се укључује. Тог Сафета су, нажалост, после убили Албанци. Убили су га зато што је радио са Србима. Ту опет долазимо до (не)толеранције.

Али и ја сам у Хрватској осуђен. Сведочиле су моје колеге да сам био оно што нисам био. Ставили су ван снаге извршење пресуде, међутим, казна је остала. И више не идем тамо.

Доласком избеглица Србија је поднела велики терет. Јер у укупном становништву било нас је десет одсто. Овде је народ толерантан према избеглицама. Ипак, ми се жалимо на власти. Очекивали смо да нам помогну или да се овде интегришемо или да се вратимо. И једно и друго иде веома тешко.

Знамо да је Србија у великим проблемима, али наши проблеми могу се решити: треба нам вратити оно што је наше тамо у Хрватској, и нећемо бити сиромашни. Муж и жена, пензионери, радили су тамо по 40 година. За 80 година рада стекли су нешто, а имају и неку имовину, али до њиховог тамо не могу доћи. Ова држава избеглицама у томе слабо помаже.

Годинама сам председник удружења пензионера избеглих из Хрватске, државе која нам је ускратила право на исплату пензија од 1991. до 1995. Дакле, уплаћивали смо у пензиони фонд, али смо ,,скривили зато што смо изазвали рат”. И нису нам за тај период дали пензије.

Даље, колега је радио са мном, њему фали десет година радног стажа и ја сам му потписивао оне обрасце. Али они кажу – нема, није уплаћивао. Уплаћивао јесте, али је неко то избрисао. Његова пензија која би била 500 евра сада је 180 евра.

Процењује се да у Србији живи више од 40.000 пензионера избеглих из Хрватске. Само преко Комерцијалне банке њих 31.000 прима пензије из РХ. Њима или њиховим наследницима Хрватска дугује новац. Јер садашња просечна пензија избеглица из Хрватске је 200 евра. А у Хрватској је 300 евра. Значи, за једну трећину је мања пензија оних који су избегли.

Дискриминација је и у томе што они имају некакву помоћ за Божић, а ми то немамо. Немамо зато што нисмо тамо. Даље, онај ко има пензију испод минимума добија додатак, али ако је у Хрватској. Ако у Србији диже пензију онда нема на то право. Зато многи који су избегли дижу пензију тамо.

Био сам заступник у последњем једностраначком сазиву Хрватског сабора крајем осамдесетих година. Дужност председника општине Книн предао сам сада покојном Милану Бабићу. Кад сам дошао у сабор чинило ми се да сам био уважаван, али при крају мандата, 1990. окретали су ми леђа.

Овде ћете једино наићи на некога коме засмета нека реч, јер кад смо дошли у Србију говорио сам ,,крух”. Неко томе приговори, каже, иди у Хрватску. Али то су непознати, док у продавници где нас познају нема проблема. Ја кажем и ,,вареника”. Око Ужица је такође наш дијалекат, они кажу: ,,млијеко”, ,,сијено”.

Осим ових језичких ситница, овде нема неспоразума. Жалим једино што нам држава не помаже у решавању заосталих пензија.

Израчунали смо да је у целокупном периоду у просеку 81 пензија сваком избеглици пензионеру ускраћена. Ако је просечна пензија 200 евра, а пензионера је 40.000, онда је то укупно четири милијарде евра. Толико нас је коштало избеглиштво.

Неко је рекао: демократија не станује овде. Ја бих рекао, што се Срба пензионера тиче, толеранција не станује у Хрватској.

Председник Удружења пензионера из Хрватске