Otac spava u skupštini

„Gde umetnik čuva sve ove satove?” – pitala je jedna dama prolazeći pored 400 izloženih satova Peđe Neškovića u Muzeju„ 25. maj” na Oktobarskom salonu.

„U ateljeu”, odgovara Peđa Nešković koji je brižljivo sakupljao kolekciju zidnih satova na buvljim pijacama. Na nekima od njih zapisane  su i tekstualne odrednice vremena: „Požuri, polako” ili „Kad si sa mnom, ne misli na vreme”...

Umesto u umetnikovom  ateljeu, čini se da bi dobro stajali u nekom javnom holu.

Peđa Nešković, kome je Omladinski klub MSU dodelio nagradu Oktobarskog salona, seća se zidnog sata koji je njegov otac kupio povodom svog venčanja. Taj sat se posle nekog vremena pokvario i umetnikov otac ga je odneo na popravku u časovničarsku radnju blizu beogradskog restorana „London”. Bilo je to krajem pedesetih godina prošlog veka.

„Vreme je prolazilo, a, valjada iz nemara, otac nikako nije odlazio da preuzme taj sat. Ja sam ga mnogo godina kasnije jednom ugledao da stoji u izlogu te radnje. Ali, i ja sam bio nemaran, pa nikako da ga uzmem. Pre oko tri meseca opet sam ušao u tu časovničarsku radnju koju je od svog oca nasledio njegov sin. Ispričao sam mu za taj sat i on je rekao da ga se seća i da ga čuva negde u podrumu. Uzeću taj sat i njime ću završiti ovu kolekciju”, kaže Peđa Nešković.

Ulaskom u Muzej „25. maj”, gde je izloženo najviše radova, posetilac može da izabere da ode levo u bioskopsku salu gde se prikazuje Žilnikov film „Stara škola kapitalizma” ili da krene zdesna, od instalacije Marka Lulića koju čine aluminijumski ram kao rekonstrukcija ulaza u hotel „Palas”, i dvadesetominutni film snimljen 1972. godine u hotelu „Haludovo” na Krku (autori Dejan  Karaklajić i Jovan Aćin). Reč je o hotelu koji su pohodili američki milioneri, a kofinansirao ga je urednik američkog časopisa za meku pornografiju „Penthaus” Bob Gučone.

Film se zove „Mi ne prodajemo Holivud”, a u jednom trenutku Gučone kaže – „Mi prodajemo Jugoslaviju!”

Kad posetilac kroči na sprat, suočiće se sa svojevrsnim omažom Endiju Vorholu koji je priredio Uroš Đurić radom „Društveni portreti”. Postavljanjem 50 poznatih lica naše javne scene – od Meri Cakić do Vesne Pešić – ispred statične kamere u koju gledaju nekoliko minuta, Đurić tretira odnos između umetnosti i popularne kulture i postavlja pitanja konstruisanja identiteta u prostoru javnosti.

(/slika2)Svaki umetnik dobio je na postavci salona svoj mali prostor u kome su smešteni njegovi radovi. Iz boksa Katarine Zdjelar (nagrađena na salonu) dopiru zvuci sa video-snimka napornog procesa ispravljanja akcenta kod stranaca u Velikoj Britaniji. U prostoru Zorana Naskovskog dostojanstveno sučeljeni plehani i porcelanski tanjiri.

Radovi nekoliko umetnika na ovogodišnjem salonu odnose se na problem rekonstrukcije istorije.

Darinka Pop Mitić, dobitnica jedne od tri ravnopravne nagrade salona, na šestom nivou garaže u Masarikovoj ulici, mestu gde je održan prvi Oktobarski salon, oslikala je četiri murala koji se odnose na slikarstvo i tematiku naših poznatih slikara Miće Popovića, Petra Lubarde, Mila Milunovića i Stojana Ćelića.

„Teme ovih slika su zapravo aktuelne teme iz perioda kada su ovi umetnici stvarali. Ovo je omaž njima, slike su izmišljene. Reč je  o vrsti paralelne istorije, ali ovi radovi se istovremeno bave i zalogom modernizma i zalogom istorije umetnosti na koju se moramo osvrnuti iako se bavimo savremenom umetnošću”, kaže Darinka Pop Mitić.

Rekonstrukcijom istorije bavi se i trostruki laureat ovogodišnjeg salona Vladimir Nikolić u dvominutnom dokumentarcu „Praubistvo”, kao i Bojan Fajfrić koji je u video-radu „Teta ritam” ili „Dok je moj otac spavao” pokazao televizijske snimke sednica CK iz osamdesetih godina prošlog veka na kojima se vidi da je njegov otac, zaposlen u tamošnjoj administraciji, tokom trajanja jedne od sednica zaspao.

„To nije bilo ništa skandalozno. Naprotiv, prošlo je neprimećeno. Sednice Saveza komunista trajale su tada do ujutru, tako da je većina prisutnih glasala ’za’ samo da bi što pre išli kućama. Otuda bezazleni čin moga oca predstavlja metaforu nemogućnosti njegove generacije da se izbori sa okolnostima i tako utiče na tok istorije”, kaže Bojan Fajfrić.

Istorijskim aspektima bavi se i Ivan Grubanov, serijom slika u Paviljonu Veljković koje je nazvao „Šest studija za spomen obeležje”.

„Svako spomen-obeležje nosi i neku svoju verziju istorije, a ovaj rad je pokušaj da se osavremeni ili da se aludira na sve reference spomen-obeležja. Kako geopolitička situacija diktira, prosto nije moguće referisati na taj pojam bez nekog sarkazma i verujem da se tu preslikava i društvena uloga samog umetnika koji se trudi da ostane na pravoj etičkoj strani”, kaže Grubanov.

O poziciji i društvenoj ulozi umetnika govori  rad Živka Grozdanića „Kako sam izdržavao bijenale u Vršcu od 1994. do 2004. godine”.

Grozdanić je osnivač ove manifestacije koju je izdržavao i tako što je po narudžbinama kupaca pravio kopije poznatih dela iz istorije umetnosti i od tog novca finansirao honorare učesnika Bijenala. Uz svaku kopiju izloženu na „oktobarcu” jasno je navedeno i u koju svrhu je taj novac uplaćen. Tako je, na primer, od novca koji je plaćen za kopiju slike „Krunisanje cara Dušana”, plaćen honorar Lidiji Merenik, tadašnjoj selektorki bijenala u Vršcu.

Marija Đorđević

-----------------------------------------------

Zašto ne govorim srpski

U filmu britanskog umetnika Fila Kolinsa „Zašto ne govorim srpski na srpskom” (galerija Kulturnog centra Beograda) kosovski Albanci odgovaraju na pitanje iz naslova filma.

Među njima su i Azem Vlasi i Bujar Bukoši, ali i ljudi van političkog miljea.

Oni objašnjavaju da je za njih srpski jezik posle 1989. godine „postao jezik represije, jezik okupatora”.

„Prvi deo filma je analitičan i za mene je bilo pomalo i zbunjujuće da se spominju čak četiri jezika: srpsko-hrvatski, hrvatsko-srpski, jugoslovenski i srpski”, kaže autor filma Fil Kolins.

Ovaj britanski umetnik ističe da su sagovornici zapravo stavljeni u jednu nelagodnu situaciju, s obzirom na to da na srpskom jeziku govore o tome zašto više ne govore srpski.

„Zanimalo me je gde je i kada taj jezik ’zaleđen’ s obzirom na to da je to bio jezik nauke, umetnosti, da su se na srpskom učile pesmice u školi, slušale Jugotonove ploče, a onda je postao isključivo jezik sporazumevanja sa vojskom i policijom”, kaže Kolins.

Drugi deo filma je potresna priča učiteljice Srpkinje udate za Albanca čijeg su sina ubile paravojne jedinice, a njegov leš pronađen u Batajnici.

Fil Kolins

-----------------------------------------------------------------------------

Postavka jasna, malo radova u javnom prostoru

Ovogodišnji Oktobarski salon karakterišu dobra postavka i produkcija skoro svih prikazanih radova i projekata. Postavka je jasna, a artikulacija i diferencijacija prostora prati konceptualni i narativni tok radova i stvara utisak jedinstva i celovitosti. Istina, ovo je bilo moguće uraditi isključivo zahvaljujući malom broju umetnika. Produkcijski momenat je takođe veoma važan, jer konačno pokazuje neku drugu stranu savremene umetnosti, tako da video-radovi više ne izgledaju kao da su snimljeni turističkim video-kamerama, što dodatno doprinosi vizuelnom ugođaju. Pozitivan je i pomak koji je napravljen u oblasti medijacije i edukacije.

Sa druge starne, dva rada u javnom prostoru su nedovoljna s obzirom na stav umetničke direktorke o savremenoj umetnosti koja se realizuje u javnom prostoru. Stiče se utisak da većina radova, iako se bavi javni prostorom i kritičkim praksama, ima izrazito dokumentarni karakter. Ova činjenica dodatno je potencirana velikim brojem filmova i dokumentaraca koji su ili sami sebi cilj ili memorišu akcije i događaje iz prošlosti. Veliki napor koji je potrebno uložiti da bi se odgledali svi autorski filmovi i video-radovi (od kojih jedan traje čak sedam sati) jednostavno prevazilaze strpljenje posetilaca salona. Uprkos komercijalizaciji filma, autorski film je u Srbiji veoma etabliran (što potvrđuju mnogobrojni festivali), što se ne može reći i za savremenu umetnost.

Ovogodišnji Salon je i pored srazmerno velike površine na kojoj je izložba postavljena, zapravo mala samoreferencijalna izložba u poređenju sa većinom prethodnih salona. Oseća se gubitak pozitivnog momentuma koji su nosili prethodni saloni kao velike internacionalne izložbe. U sredini u kojoj je Oktobarski salon najveća (jedina) manifestacija, to može imati negativne konsekvence u pogledu budućeg statusa salona i možda i samog njegovog postojanja.

Saša Janjić