Prostakluk je isplativiji

Glumica Mirjana Karanović je dva puta bila žrtva političke nekorektnosti. Dva puta je prošla kroz javno bičevanje u Srbiji. Jednom zato što je igrala muslimanku drugi put Albanku. "Ispod Mire Šiptari vire" naslov je teksta koji je glumicu proglasio izdajicom, zato što je glumila Albanku. A zna se kako bi mogle da prođu "izdajice", još je živo sećanje na ono što su uradili Slavku Ćuruviji pošto je prethodno "Ekspres Politika" objavila naručeni tekst sa naslovom "Ćuruvija dočekao bombe". "Tako ružno, neprihvatljivo u svakom pogledu, etničkom i humanom na prvom mestu, i kršeći sve univerzalne konvencije o ljudskim pravima i slobodama, prozvao je Miru Karanović ’Kurir’ i time stavio na stub srama sve nas", pisala je "Politika".

Bez gorčine i sa uverenošću Mirjana Karanović kaže: "Svako može da kaže šta hoće, ali se zna da se ljudi ne mogu podsticati na mržnju."

Razume ona da kod nas ima mnogo razloga da ljudi gase svoje frustracije pretvarajući svoj jad u mržnju prema drugima. Zato kod nas sve izgleda mnogo dramatičnije i drastičnije nego u, na primer, Francuskoj. "Kod nas je uzburkana politička scena i ljudi se opredeljuju za i protiv."

Dok je prolazila kroz javno bičevanje Mirjana Karanović je znala da nisu svi ljudi reagovali negativno na te njene dve uloge. "Znam koji su ljudi i novine negativno reagovali i to pripada i tim ljudima i tim novinama. I to me nije zaprepastilo ni uvredilo. A na kraju su i te novine objavile kolumnu protiv sopstvenog članka."

Tako je cela priča postala potpuno nejasna. O čemu govore dva suprotstavljena teksta istih novina, o šizofrenoj uređivačkoj politici ili o pokajanju ili o poslovičnoj aljkavosti.

Mirjana Karanović ne razmišlja o tome. Za nju je bitno da ljudi shvate da je politička korektnost vrlo važna. "Danas ljudi teško kažu Ciganin ili da je neko retardiran, već govore Rom i čovek sa posebnim potrebama. I tako treba jer ne jedemo nogama nego rukama. Postoje konvencije i njih se treba pridržavati. Političare ne treba sprečavati da govore, ali kada su obični ljudi u pitanju treba biti korektan. Ljudima na Zapadu je možda i dosadila politička korektnost, ali i ja bih volela da živimo u dosadnoj zemlji u kojoj me niko neće nazivati pogrdnim imenima. Ne treba se prepuštati postojećem stanju stvari već treba menjati."

U tom učenju i prosvećivanju mediji imaju užasno važnu ulogu, misli Karanovićka: "Jer oni treba da formiraju kulturu govora a ne poslanici. Forma je važna i mora se paziti na nju."

Glumica je izričita: "Neophodno je izgraditi političku korektnost, da bi mogla da se kritikuje. Mi nemamo pravila da bismo mogli da ih rušimo. Prvo napravi pravila, posle ih menjaj i ruši. Prvo izgradimo sistem govora i kulture."

Ratko Božović kulturolog nije oduševljen terminom politička korektnost pošto je neprecizan i nema istinsko utemeljenje pa "vodi ka relativizmu, jer je ostao između pravila kojih nema ali ima voluntarizma".

Ali to više govori o načinu kako je pojam političke korektnosti "uvezen" u politički život Srbije. "Možda politička korektnost obeležava novi svetski poredak, ali svakako nema kritični odnos šta to znači ovde i sada – taj pojam bi bio živ ako ne bi bilo protivpravnog zlorabljenja njegove funkcije", razmišlja Božović.

On suštinski podržava stavove Mirjane Karanović kada govori da bi njemu politička korektnost bila u redu kada bi bila deo kulture i kada bi podrazumevala toleranciju i nenasilje. Umesto toga, "mi imamo konflikte i ekstremizam u kontaktima. Kod nas su politički neistomišljenici protivnici. Tako vidimo da politička korektnost ne dotiče javnu sferu, i to se najbolje vidi u skupštini gde bi očekivali pristojnost a vladaju vučiji odnosi".

Profesorov predlog glasi: "Politička korektnost morala bi da brani ideal ljudskih prava i tada bi bila delatna. Morala bi da se tiče baš javne sfere, jer kod nas politička elita nameće rezon bez alternative."

Božović vidi i negativnu stranu političke korektnosti. Jer ona može da predstavlja ograničavanje ljudskih prava i sloboda i da je upravo u tome njen paradoks. Po njemu se zbog toga ne može govoriti normalno ni o Kosovu i Metohiji. Tih paradoksa ima još i profesor ih nabraja: "Politička korektnost mora da ima utemeljenje u kulturi, a teško će opstati zahvaljujući političkoj nekorektnosti." Sledeći paradoks je da "politička korektnost jeste i traganje za određenom podobnošću, i zato je deo uzaludne priče. Ako je neko ksenofob neće prestati da to bude zbog političke korektnosti".

Ipak, najveća zamerka koju profesor ima na pojam političke korektnosti je što je taj pojam "verbalna zamena za realnu korektnost. A ja sumnjičavo gledam na podobnost te vrste, ona ovde nije utemeljena. Ovde vlada silno samopotvrđivanje kroz netoleranciju i mržnju. Mi smo daleko od političke kulture, a sami političari nameću model ponašanja koji je sporan".

Za Jovana Komšića sociologa politike, politička korektnost bi trebalo da bude povezana sa tolerancijom i ima potvrdu u ideji modernog društva bez konflikta. Naravno da i on prepoznaje skrivene opasnosti te veze. "Ideal harmoničnog društva može biti paravan za hegemoniju jednog koncepta društva." To, međutim, nije razlog za odbacivanje korektnosti. "Ključni razlozi za tu ideju leže u demokratskim argumentima za toleranciju. To znači živi i pusti druge da žive. To znači da svako ima pravo na političke stavove, na ideju kako treba urediti društvo."

Komšić je potpuno svestan da je borba za vlast među strankama bespoštedna i zato misli da od političkih aktera, uz pomoć građana, treba napraviti zvaničnike koji će u tom takmičenju gledati i na interes građana. Da bi ta stvar uspela neophodno je pre toga da se etika vrati u političko polje. "To treba da bude realan politički program. Međusobno poštovanje političara i poštovanje pravila igre znači da ima šanse da budemo politički korektni. Da imamo političku kulturu bili bismo politički korektni", zaključuje Komšić.

Zoran Stojiljković politikolog, u zahtevu za političkom korektnošću često vidi samo ispunjavanje prazne forme. "Promeniti samo reči, nije preterano velika promena i neće doneti velike efekte. Gola forma dođe do kraja i iritira ljude. Politička korektnost, odnosno politički novogovor može dovesti do karikature." To je onda licemerje koje većina ljudi stavlja na prva tri mesta "stvari i pojava koje vas najviše nerviraju".

Stojiljković kaže da kod nas političari veruju da se grubost isplati, iako se formalno osuđuje, i da će nastaviti tako da se ponašaju. Krivac nisu samo političari jer "realno gledano građani biraju one koji liče na njih".