Простаклук је исплативији

Глумица Мирјана Карановић је два пута била жртва политичке некоректности. Два пута је прошла кроз јавно бичевање у Србији. Једном зато што је играла муслиманку други пут Албанку. "Испод Мире Шиптари вире" наслов је текста који је глумицу прогласио издајицом, зато што је глумила Албанку. А зна се како би могле да прођу "издајице", још је живо сећање на оно што су урадили Славку Ћурувији пошто је претходно "Експрес Политика" објавила наручени текст са насловом "Ћурувија дочекао бомбе". "Тако ружно, неприхватљиво у сваком погледу, етничком и хуманом на првом месту, и кршећи све универзалне конвенције о људским правима и слободама, прозвао је Миру Карановић ’Курир’ и тиме ставио на стуб срама све нас", писала је "Политика".

Без горчине и са увереношћу Мирјана Карановић каже: "Свако може да каже шта хоће, али се зна да се људи не могу подстицати на мржњу."

Разуме она да код нас има много разлога да људи гасе своје фрустрације претварајући свој јад у мржњу према другима. Зато код нас све изгледа много драматичније и драстичније него у, на пример, Француској. "Код нас је узбуркана политичка сцена и људи се опредељују за и против."

Док је пролазила кроз јавно бичевање Мирјана Карановић је знала да нису сви људи реаговали негативно на те њене две улоге. "Знам који су људи и новине негативно реаговали и то припада и тим људима и тим новинама. И то ме није запрепастило ни увредило. А на крају су и те новине објавиле колумну против сопственог чланка."

Тако је цела прича постала потпуно нејасна. О чему говоре два супротстављена текста истих новина, о шизофреној уређивачкој политици или о покајању или о пословичној аљкавости.

Мирјана Карановић не размишља о томе. За њу је битно да људи схвате да је политичка коректност врло важна. "Данас људи тешко кажу Циганин или да је неко ретардиран, већ говоре Ром и човек са посебним потребама. И тако треба јер не једемо ногама него рукама. Постоје конвенције и њих се треба придржавати. Политичаре не треба спречавати да говоре, али када су обични људи у питању треба бити коректан. Људима на Западу је можда и досадила политичка коректност, али и ја бих волела да живимо у досадној земљи у којој ме нико неће називати погрдним именима. Не треба се препуштати постојећем стању ствари већ треба мењати."

У том учењу и просвећивању медији имају ужасно важну улогу, мисли Карановићка: "Јер они треба да формирају културу говора а не посланици. Форма је важна и мора се пазити на њу."

Глумица је изричита: "Неопходно је изградити политичку коректност, да би могла да се критикује. Ми немамо правила да бисмо могли да их рушимо. Прво направи правила, после их мењај и руши. Прво изградимо систем говора и културе."

Ратко Божовић културолог није одушевљен термином политичка коректност пошто је непрецизан и нема истинско утемељење па "води ка релативизму, јер је остао између правила којих нема али има волунтаризма".

Али то више говори о начину како је појам политичке коректности "увезен" у политички живот Србије. "Можда политичка коректност обележава нови светски поредак, али свакако нема критични однос шта то значи овде и сада – тај појам би био жив ако не би било противправног злорабљења његове функције", размишља Божовић.

Он суштински подржава ставове Мирјане Карановић када говори да би њему политичка коректност била у реду када би била део културе и када би подразумевала толеранцију и ненасиље. Уместо тога, "ми имамо конфликте и екстремизам у контактима. Код нас су политички неистомишљеници противници. Тако видимо да политичка коректност не дотиче јавну сферу, и то се најбоље види у скупштини где би очекивали пристојност а владају вучији односи".

Професоров предлог гласи: "Политичка коректност морала би да брани идеал људских права и тада би била делатна. Морала би да се тиче баш јавне сфере, јер код нас политичка елита намеће резон без алтернативе."

Божовић види и негативну страну политичке коректности. Јер она може да представља ограничавање људских права и слобода и да је управо у томе њен парадокс. По њему се због тога не може говорити нормално ни о Косову и Метохији. Тих парадокса има још и професор их набраја: "Политичка коректност мора да има утемељење у култури, а тешко ће опстати захваљујући политичкој некоректности." Следећи парадокс је да "политичка коректност јесте и трагање за одређеном подобношћу, и зато је део узалудне приче. Ако је неко ксенофоб неће престати да то буде због политичке коректности".

Ипак, највећа замерка коју професор има на појам политичке коректности је што је тај појам "вербална замена за реалну коректност. А ја сумњичаво гледам на подобност те врсте, она овде није утемељена. Овде влада силно самопотврђивање кроз нетолеранцију и мржњу. Ми смо далеко од политичке културе, а сами политичари намећу модел понашања који је споран".

За Јована Комшића социолога политике, политичка коректност би требало да буде повезана са толеранцијом и има потврду у идеји модерног друштва без конфликта. Наравно да и он препознаје скривене опасности те везе. "Идеал хармоничног друштва може бити параван за хегемонију једног концепта друштва." То, међутим, није разлог за одбацивање коректности. "Кључни разлози за ту идеју леже у демократским аргументима за толеранцију. То значи живи и пусти друге да живе. То значи да свако има право на политичке ставове, на идеју како треба уредити друштво."

Комшић је потпуно свестан да је борба за власт међу странкама беспоштедна и зато мисли да од политичких актера, уз помоћ грађана, треба направити званичнике који ће у том такмичењу гледати и на интерес грађана. Да би та ствар успела неопходно је пре тога да се етика врати у политичко поље. "То треба да буде реалан политички програм. Међусобно поштовање политичара и поштовање правила игре значи да има шансе да будемо политички коректни. Да имамо политичку културу били бисмо политички коректни", закључује Комшић.

Зоран Стојиљковић политиколог, у захтеву за политичком коректношћу често види само испуњавање празне форме. "Променити само речи, није претерано велика промена и неће донети велике ефекте. Гола форма дође до краја и иритира људе. Политичка коректност, односно политички новоговор може довести до карикатуре." То је онда лицемерје које већина људи ставља на прва три места "ствари и појава које вас највише нервирају".

Стојиљковић каже да код нас политичари верују да се грубост исплати, иако се формално осуђује, и да ће наставити тако да се понашају. Кривац нису само политичари јер "реално гледано грађани бирају оне који личе на њих".