Volja i talenat jači od nesreće

Oštra Luka – Dijana Grujičić iz Oštre Luke, rubne opštine Republike Srpske, dvadesettrogodišnja devojka, prikovana je za invalidska kolica od petnaeste godine.
– Za sve je krivo kupanje u hladnoj reci u mojim Usorcima. Bio je vreo junski dan kada sam oznojena ušla u vodu – priseća se Dijana i dodaje da će do kraja života pamtiti tu nedelju. Tek nakon dva dana, vraćajući se iz škole, osetila je bolove u stomaku, lagano trnjenje u levoj nozi a zatim i oduzetost. Imala je visoku temperaturu. Blizu kuće je pala i nije mogla dalje. Pod kontrolom joj nije bila desna noga. Od tada je počelo lečenje po bolnicama, prvo u Prijedoru, potom u Banjaluci, a zatim i u Beogradu.

Stručnjaci u beogradskom Kliničkom centru su utvrdili da je Dijana usled jake prehlade dobila upalu kičmene ovojnice, što je izazvalo oduzetost od grudnog koša naniže. Sreća u nesreći je, kaže Dijana, da su veoma brzo stigli u Beograd jer se, po priči lekara, moglo desiti da joj stradaju i ruke.

Dijana je danas odličan učenik četvrtog razreda srednje škole Centra za školovanje invalidne dece i omladine u Podgorici. Van nastave pohađa kurseve stranih jezika i veoma je nadarena za slikanje. Taj dar je, kaže, dobila otkako se razbolela. Najomiljeniji motivi su joj ikone.

– Nažalost, sve češće sam u poziciji da nemam novca da kupim najobičnije boje – stidljivo govori Dijana dodajući da njeni roditelji Boško i Milomirka žive veoma teško. Niko od njih nije zaposlen i žive isključivo od poljoprivrede i rada po tuđim imanjima. Dijana ima i mlađu sestru Bobanu, koja ide u osmi razred osnovne škole, i brata Veska, koji je nedavno, u potrazi za poslom, otišao na rad u Sloveniju.

Moli nas da obavezno pomenemo imena dobrih ljudi: Ljubice Radovanović iz Dervente i Slobodana Davidovića iz Prijedora, koji su, saznavši za njenu nesreću, odlučili da joj ublaže muke. U potrazi za invalidskim kolicima i dekubitskim jastučetom, apel za pomoć stigao je i do naših zemljaka u Nemačkoj. Zahvaljujući Ljubici i Slobodanu, Dijana je dobila nova kolica, jastuče i polovan automobil, "audi", sa ručnim komandama, specijalizovanim za potrebe invalidnih osoba, te novac za nov nameštaj u njenoj spavaćoj sobi.

– Da bi se sve dobro završilo, isprečili su se propisi, jer je automobil star gotovo deset godina i ne možemo ga registrovati – tužno govori Dijana, koju na rukama otac Boško unosi u automobil radi fotografisanja. Ovome poklonu posebno se obradovala. Položila je testove i prvu pomoć.

– Obraćali smo se mnogima, odgovornima u brojnim institucijama na nivou BiH, ali i premijeru Republike Srpske da nam pomogne – dodaje Dijanin otac Boško i veli da je najgore što odgovora nema.

Grujičići, ipak, ne gube nadu. Iskreno se nadaju da će jednoga dana uspeti auto da registruju, a dotle će Dijana uz redovne školske obaveze pokušati da položi vozački ispit.

– Mnogo bi mi značilo da mogu koristiti auto, pogotovo što smo prilično udaljeni od centra opštine ali i od Prijedora – kazala je Dijana ispraćajući nas i dodala da u Podgorici ima druga koji je slep i uz čiju pomoć se kreće po gradu. "Ja sam njemu njegove oči a on je meni moje noge", rekla je na kraju Dijana i poželela da je neki drugi put posetimo u Banjaluci, gde, nakon srednje škole, planira da se upiše na Likovnu akademiju.