Ideološko prekrajanje istorije

Postoji suštinska razlika između ideološke i naučne ocene istorijskih ličnosti i događaja. Četnici i partizani imali su svoje verzije zbivanja u Jugoslaviji u toku Drugog svetskog rata. Prvu je u početku plasirao Radio London, drugu – Radio Slobodna Jugoslavija.

Postoji, međutim, nešto što se zove istorijska istina, koja se utvrđuje na osnovu objektivnih istorijskih činjenica i arhivskih dokumenata od kojih se mnogi nalaze u velikim svetskim bibliotekama, kao što je na primer Kongresna biblioteka u Vašingtonu i Huverova biblioteka na Stanford univerzitetu u Palo Altou u Kaliforniji. Tamo se nalazi celokupna zaplenjena nemačka ratna arhiva, arhiva četničkog pokreta i londonske vlade, kao i zaplenjeni dokumenti Narodnooslobodilačke vojske. Postoje, zatim, izveštaji stranih posmatrača koji su boravili u vrhovnim štabovima Mihailovića i Broza, na osnovu kojih su vlade Velike Britanije i SAD, pre svega Čerčil i Ruzvelt, određivali svoj stav prema četnicima i partizanima. U početku, dok je jedini izvor njihovih informacija bila telegrafska veza s Dražom Mihailovićem, njihov stav je bio veoma blagonaklon prema njemu. Kada su počeli da pristižu izveštaji njihovih obaveštajaca i ljudi od najvećeg poverenja (Randolf Čerčil i Ficroj Meklin), on se postepeno menjao. U toku 1942. i 1943. godine više nije moglo biti nikakve sumnje da se „Jugoslovenska vojska u otadžbini” u stvari ne bori protiv nemačkog i italijanskog okupatora već protiv Narodnooslobodilačke vojske. Nije se moglo sakriti da se Draža Mihailović već 11. oktobra 1941, u selu Divci sastao s nemačkim oficirima i ponudio im borbu protiv komunista i održanje „mirne okupacije” u celoj Srbiji. Nije se ni pokušavalo da se sakrije otvorena saradnja četničkih komandanata u Crnoj Gori s italijanskim okupatorom. Nije se moglo sakriti masovno učešće četnika na nemačkoj strani u bici na Neretvi. Što je rat duže trajao dolazilo je do sve većeg sukoba između izaslanika zapadnih saveznika i Draže Mihailovića. Oni su zahtevali akcije protiv okupatora da bi se nastavilo sa slanjem oružja, municije i druge pomoći. Draža je zahtevao oružje „da bi mogao da vodi te akcije”. Završilo se time da je Čerčil zahtevao od kralja Petra Drugog da smeni ministra odbrane Mihailovića i da pozove sve Jugoslovene da priđu Narodnooslobodilačkoj vojsci. Ovaj je to i učinio 24. avgusta i 12. septembra 1944. godine.

Pristalice rehabilitacije smatraju to „izdajom”. To je vrlo originalan način mišljenja. Dakle, izdaju ne čini onaj koji sarađuje s okupatorom, nego onaj koji to osuđuje – u ovom slučaju: Čerčil, Ruzvelt i kralj Petar Drugi.

Njihovi glavni argumenti su: da se u Jugoslaviji vodio građanski rat, da su četnici spasavali američke avijatičare i da je Truman posthumno odlikovao Dražu. To su jako slabi argumenti. Oružani sukob dve ideološki suprotstavljene strane desio se u kontekstu okupacije. Jedna strana, pre svega, borila se protiv okupatora, a druga je sve učinila da je uništi, i time je pomagala okupatoru. To je istorijska istina koju bi mogle da opovrgnu samo neke dosad nepoznate činjenice (koje se u dosadašnjih 60 godina nisu pojavile). Trumanovo zakasnelo odlikovanje Mihailovića nije takva nova činjenica. U uslovima hladnog rata Amerikanci su iz pragmatičnih razloga davali odlikovanja i Hitlerovim nacistima. Truman je prosto zauzeo istu onu ostrašćenu ideološku poziciju koju je imao i Mihailović (a nije imao Ruzvelt).

Što se tiče spasavanja avijatičara nije sporno da su Dražini ljudi subjektivno bili prozapadno orijentisani. Ali da bi se to zvalo „drugim antifašističkim pokretom”, nedostajala su dela, pre svega, nedostajale su Dražine naredbe za napad na Nemce. Tako je bilo ne samo u početku, kada su nacisti sprovodili užasne represalije već i kasnije kada su uveliko gubili rat, i kada je već, nesumnjivo, došao onaj momenat na koji su sve vreme čekali.

Podjednako su slabi argumenti koji se ističu u prilog rehabilitaciji žandarma ubijenih 7. jula 1941. godine, u prilog predsednika srpske vlade pod okupacijom, Milana Nedića i odnedavno u prilog predratnog predsednika vlade Dragiše Cvetkovića.

Žandarmi nisu čuvali red kao organi tada nepostojeće države Srbije već kao organi okupatorske vlasti.

Što se tiče Nedića, on je već pre rata bio smenjen s položaja zbog svoje pronemačke orijentacije. Pod okupacijom je formirao oružanu organizaciju (srpska državna straža) radi suzbijanja borbe za slobodu svog naroda. Da ne spominjemo desetine hiljada ljudi koje je njegova policija (na čelu s upravnikom logora zloglasnim Vujkovićem) pobila u Jajincima.

Najzad, Dragiša Cvetković je odgovoran što je potpisao Trojni pakt s fašistima 25. marta 1941. godine. Kažu, da je on to morao da uradi po želji princa Pavla. Razume se, mogao je to da odbije i podnese ostavku. Ne treba zaboraviti časnog Mađara grofa Telekija, koji je odbio da napadne Jugoslaviju 6. aprila 1941. i radije izvršio samoubistvo.

Očiglednim krivotvorenjem istorije naše pristalice serije rehabilitacija, svesno ili nesvesno, teže da unište moralne temelje na kojima počiva identitet našeg naroda.

*Akademik