Идеолошко прекрајање историје

Постоји суштинска разлика између идеолошке и научне оцене историјских личности и догађаја. Четници и партизани имали су своје верзије збивања у Југославији у току Другог светског рата. Прву је у почетку пласирао Радио Лондон, другу – Радио Слободна Југославија.

Постоји, међутим, нешто што се зове историјска истина, која се утврђује на основу објективних историјских чињеница и архивских докумената од којих се многи налазе у великим светским библиотекама, као што је на пример Конгресна библиотека у Вашингтону и Хуверова библиотека на Станфорд универзитету у Пало Алтоу у Калифорнији. Тамо се налази целокупна заплењена немачка ратна архива, архива четничког покрета и лондонске владе, као и заплењени документи Народноослободилачке војске. Постоје, затим, извештаји страних посматрача који су боравили у врховним штабовима Михаиловића и Броза, на основу којих су владе Велике Британије и САД, пре свега Черчил и Рузвелт, одређивали свој став према четницима и партизанима. У почетку, док је једини извор њихових информација била телеграфска веза с Дражом Михаиловићем, њихов став је био веома благонаклон према њему. Када су почели да пристижу извештаји њихових обавештајаца и људи од највећег поверења (Рaндолф Черчил и Фицрој Меклин), он се постепено мењао. У току 1942. и 1943. године више није могло бити никакве сумње да се „Југословенска војска у отаџбини” у ствари не бори против немачког и италијанског окупатора већ против Народноослободилачке војске. Није се могло сакрити да се Дража Михаиловић већ 11. октобра 1941, у селу Дивци састао с немачким официрима и понудио им борбу против комуниста и одржање „мирне окупације” у целој Србији. Није се ни покушавало да се сакрије отворена сарадња четничких команданата у Црној Гори с италијанским окупатором. Није се могло сакрити масовно учешће четника на немачкој страни у бици на Неретви. Што је рат дуже трајао долазило је до све већег сукоба између изасланика западних савезника и Драже Михаиловића. Они су захтевали акције против окупатора да би се наставило са слањем оружја, муниције и друге помоћи. Дража је захтевао оружје „да би могао да води те акције”. Завршило се тиме да је Черчил захтевао од краља Петра Другог да смени министра одбране Михаиловића и да позове све Југословене да приђу Народноослободилачкој војсци. Овај је то и учинио 24. августа и 12. септембра 1944. године.

Присталице рехабилитације сматрају то „издајом”. То је врло оригиналан начин мишљења. Дакле, издају не чини онај који сарађује с окупатором, него онај који то осуђује – у овом случају: Черчил, Рузвелт и краљ Петар Други.

Њихови главни аргументи су: да се у Југославији водио грађански рат, да су четници спасавали америчке авијатичаре и да је Труман постхумно одликовао Дражу. То су јако слаби аргументи. Оружани сукоб две идеолошки супротстављене стране десио се у контексту окупације. Једна страна, пре свега, борила се против окупатора, а друга је све учинила да је уништи, и тиме је помагала окупатору. То је историјска истина коју би могле да оповргну само неке досад непознате чињенице (које се у досадашњих 60 година нису појавиле). Труманово закаснело одликовање Михаиловића није таква нова чињеница. У условима хладног рата Американци су из прагматичних разлога давали одликовања и Хитлеровим нацистима. Труман је просто заузео исту ону острашћену идеолошку позицију коју је имао и Михаиловић (а није имао Рузвелт).

Што се тиче спасавања авијатичара није спорно да су Дражини људи субјективно били прозападно оријентисани. Али да би се то звало „другим антифашистичким покретом”, недостајала су дела, пре свега, недостајале су Дражине наредбе за напад на Немце. Тако је било не само у почетку, када су нацисти спроводили ужасне репресалије већ и касније када су увелико губили рат, и када је већ, несумњиво, дошао онај моменат на који су све време чекали.

Подједнако су слаби аргументи који се истичу у прилог рехабилитацији жандарма убијених 7. јула 1941. године, у прилог председника српске владе под окупацијом, Милана Недића и однедавно у прилог предратног председника владе Драгише Цветковића.

Жандарми нису чували ред као органи тада непостојеће државе Србије већ као органи окупаторске власти.

Што се тиче Недића, он је већ пре рата био смењен с положаја због своје пронемачке оријентације. Под окупацијом је формирао оружану организацију (српска државна стража) ради сузбијања борбе за слободу свог народа. Да не спомињемо десетине хиљада људи које је његова полиција (на челу с управником логора злогласним Вујковићем) побила у Јајинцима.

Најзад, Драгиша Цветковић је одговоран што је потписао Тројни пакт с фашистима 25. марта 1941. године. Кажу, да је он то морао да уради по жељи принца Павла. Разуме се, могао је то да одбије и поднесе оставку. Не треба заборавити часног Мађара грофа Телекија, који је одбио да нападне Југославију 6. априла 1941. и радије извршио самоубиство.

Очигледним кривотворењем историје наше присталице серије рехабилитација, свесно или несвесно, теже да униште моралне темеље на којима почива идентитет нашег народа.

*Академик