Japanci su me zvali „bog na konju”

Pre tri dana predsednik Slovenije Danilo Turk odlikovao je Miroslava Cerara Zlatnim ordenom za zasluge u sportu, što je samo jedno u nizu priznanja koja je ovaj nenadmašni „jahač” na konju s hvataljkama dobio za uspehe u gimnastici. Poznato je da je on jedan od najuspešnijih sportista koje je Jugoslavija ikada imala. Vežbe na svojoj omiljenoj spravi doveo je do savršenstva, čitav svet mu se divio, a vrhunac njegovih dostignuća bile su Olimpijske igre 1964. godine u Tokiju (zlato na konju s hvataljkama, bronza na vratilu) i 1968. u Meksiko Sitiju na kojima je odbranio naziv olimpijskog pobednika.

S njim smo se sreli u hotelu „Kontinental”, gde je bio gost Međunarodne konferencije o borbi protiv rasizma i nasilja u sportu. Njegov susret s rvačkim šampionom Stevanom Horvatom bio je više nego srdačan, a tako je uvek kad se dva prijatelja vide posle dugo vremena. Zagrljaj na rastanku završio se obostranim „pretnjama” da moraju što pre da se opet sretnu. Intervju s Cerarom, koji će kroz neki dan napuniti 70 leta (rođen 28. oktobra 1939) počinjemo od 1964. godine, od olimpijskih igara koje su i njemu i Horvatu bile druge...

– Jugoslovenska javnost, pa i svetska, očekivala je mnogo od mene u Tokiju, jer sam na Predolimpijskim igrama 1963. godine, na koje je domaćin pozvao po 30-40 najboljih sportista u svim olimpijskim sportovima, osvojio zlato na konju s hvataljkama i bronzu na razboju. Uspeh u takvoj konkurenciji bio je merilo kvaliteta pa su zato očekivanja bila velika. Bilo je vrlo teško osvojiti zlato, ali je to bilo i veliko zadovoljstvo.

Japanci, jedna od najvećih sila u gimnastici, bili su oduševljeni Vašim umećem, a Vaš veliki rival Eizo Kenmocu je isticao da ste „vežbanje na konju doveli do savršenstva”.

Japanci su se trudili da me nadmaše na konju s hvataljkama. Nisam ni znao koliki sam im bio trn u oku dok nisam završio karijeru. Kad sam jednom prilikom bio u Japanu, pokazali su mi snimke mojih vežbi i rekli da sam im ja bio uzor. Hteli su da me kopiraju. Čak su me zvali „bog na konju”. Divili su mi se jer sam se povukao kao šampion.

Da li je bilo teže osvojiti olimpijsko zlato ili ga odbraniti?

I godinu dana uoči Meksiko Sitija održane su predolimpijske igre, kao neka vrsta generalne probe za olimpijske igre. Tamo je otišao veći deo naše olimpijske reprezentacije – rvač Stevan Horvat, atletičarka Vera Nikolić, vaterpolisti, plivači... Ali, da odgovorim na pitanje – lepše je kad se penješ na vrh nego kad ga braniš. Treba biti stabilna ličnost da bi postizao uspehe u kontinuitetu. Jer, ostali grebu da bi te skinuli s trona.

Igrama u Meksiku prethodio je krvavi obračun studenata i policije u kome je stradalo više od 200 ljudi. Da li ste osetili deo te stravične atmosfere?

Dok smo autobusom s aerodroma išli ka olimpijskom selu na jednom mestu, 200-300 metara od nas, čuli su se pucnji. Međutim, kasnije, u selu, nije bilo problema, jer je ono bilo izdvojeno i bezbedno. Ipak, ti događaji su na sve učesnike ostavili traga. Tim pre što su olimpijske igre događaj na kome se stvaraju prijateljstva i koje motivišu na toleranciju i solidarnost.

U čemu je bila tajna Vašeg uspeha?

Tajna uspeha... Mnogo rada i ljubav prema gimnastici, a svakako, potrebno je i nešto talenta da bi se stiglo na vrh.

Pomenuli ste i da se na olimpijskim igrama rađaju prijateljstva. Događalo se da se rode i brakovi, kao u Meksiku, gde se poslednjeg dana venčalo dvoje vrhunskih sportista, čehoslovačka gimnastičarka s poljskim atletičarom?

Svakako, brak velike gimnastičke šampionke Vere Časlavske i trkačkog asa Jozefa Odležila bio je jedan od događaja koji su obeležili Igre u Meksiko Sitiju. Olimpijske igre imaju drugačiju atmosferu od svakog drugog sportskog događaja. Nije isto biti svetski prvak i olimpijski pobednik. I danas se punog srca sećam otvaranja i zatvaranja igara i u Japanu i u Meksiku. Onda su te ceremonije možda bile i lepše i nezaboravnije nego danas, jer onda je beli svet bio mnogo dalje nego danas, kada su svi kontinenti vrhunskim sportistima na dohvat ruke. Posebna priča je olimpijsko selo, kao zbir kultura i različitosti, koje vrvi od želja za otkrivanjem nečeg novog, za druženjem. Za svakog od nas bilo je neprocenjivo iskustvo da u jednom takvom ambijentu, daleko od sportskog borilišta, sretnemo velike šampione. Sećam se susreta s mnogima od njih, kao recimo s mađarskim bacačem kladiva Đulom Živockim.

Kad smo već kod bacačkih disciplina, da li ste se možda upoznali s Alfredom Erterom, četvorostrukim uzastopnim olimpijskim prvakom u bacanju diska?

Nismo imali prilike da pričamo, ali Al Erter je bio sportista kome su se svi divili. On bi osvojio olimpijsko zlato pa se onda, takoreći, na dve godine povlačio, radeći u šumarstvu i tako donekle održavajući kondiciju. A onda, dve godine uoči novih igara, pojačavao je trening i tako u punoj formi osvajao najvažnije zlato. Sva četiri puta na igrama je pobeđivao svetske rekordere.

Kako ste doživeli pobednička slobodna bacanja Vladimira Cvetkovića u polufinalnom košarkaškom usretu između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza?

To nisu bila obična bacanja, jer tada su za nas Jugoslovene, hteli mi to da priznamo ili ne, susreti sa Sovjetskim Savezom bili više od igre. Prenosio se taj osećaj s politike na sport, mada su sportisti među sobom imali vrlo korektne odnose.

Što se tiče naših rezultata, po kome pamtite Meksiko?

Košarkaši, vaterpolisti i rvač Simić su ispunili očekivanja, plivačica Đurđica Bjedov ih je sasvim premašila s dve medalje, dok je atletičarka Vera Nikolić bila veliko razočaranje. Odustajanje od trke je bio mali šok za sve u našem olimpijskom timu. Ali, njen neuspeh je pao u drugi plan kad je zablistala Đurđica.

Da li ima nešto posebno što biste još idzvojili sa olimpijskih igara?

Posebno mi je bilo upečatljivo obraćanje našeg ambasadora u Meksiku Rolovića, na prijemu uoči igara, kada nam je rekao da je on posle naših sportskih uspeha na Predolimpijskim igrama 1967. imao neuporedivo više diplomatskih uspeha u toj zemlji. Naglasio je da se zbog sportskih rezultata čulo za Jugoslaviju i da su mu mnoga vrata bila otvorena.

Miroslav Cerar je karijeru završio 1971. godine, posle jedne povrede u Japanu. Poslednjih godina je vrlo angažovan advokat u penziji. Član je Izvršnog odbora Olimpijskog komiteta Slovenije, predsednik Olimpijske akademije Slovenije, predsednik Kluba olimpijaca te zemlje, ambasador Slovenije za sport, toleranciju i fer-plej, član evropske i svetske asocijacije za fer-plej...

-----------------------------------------------------------

Trideset medalja s najvećih takmičenja

Miroslav Cerar je 1961. do 1970. osvojio 30 medalja na najvećim takmičenjima. Od toga 16 zlatnih (dve olimpijske, četiri svetske i 10 evropskih), pet srebrnih (sve evropske) i devet bronzanih (jedna olimpijska, dve svetske i šest evropskih).

Jugoslovenski olimpijski komitet ga je dva puta izabrao za najboljeg sportistu godine (1968, 1970). Pre deset godina uvršten je u Međunarodnu gimnastičku kuću slavnih.

Aleksandar Miletić