Visoki sjaj

Jedan pisac se nadao da će se, možda, uz pomoć ludila stići do novog razuma. Muzika koju već decenijama stvara Danijel Džonston, psihotični rok genije iz Ostina, dozvoljava modifikaciju te sentence: možda se uz pomoć ludila stigne do nove rokerske osećajnosti.

Danijel Džonston je vlasnik teških psihijatrijskih dijagnoza. Radi se o osobi koja je, zbog mentalne bolesti, prestala psihički i intelektualno da raste u četvrtoj ili petoj godini. Takav poredak stvari sačuvao je njegov rokerski talenat u osnovnom obliku. Uticaj obrazovanja, akulturacije, socijalizacije i drugih procesa je izbegnut. Danijel Džonston stvara muziku na isti način na koji diše, spava ili jede.

U rok svetu Danijel Džonston ima kultni status. Na spisku njegovih fanova nalaze se Tom Vejts, Bek, Mark Linkus, članovi sastava „Sonic Youth” i „Yo La Tengo”. Pokojni Kurt Kobejn bio je njegov najvatreniji obožavalac. Njegovo pojavljivanje u majici sa Džonstonovim crtežom na dodeli Em-Ti-Vinagrade 1993. godine skrenulo je pažnju na neobičnog muzičara.

Ovih dana pojavio se novi album DanijelaDžonstona„Is And Always Was”. Na osnovu prvih preslušavanja čini se da će zauzeti posebno mesto u njegovoj diskografiji. Producent Džejson Fokner pronašao je novi pristup Džonstonovoj muzici.

Foknerovi prethodnici u ovoj ulozi – inače poznati rok muzičari Pol Liri („Butthole Surfers”), Mark Linkus („Sparklehorse”) i Brajen Biti – insistirali su na naivnosti, nevinosti i, kako bi rekli učeni ljudi, idiosinkratičkoj prirodi Džonstonove muzike. Fokner je okrenuo stvar naglavačke. Poznata je stvar, naime, da Džonstonove melodije imaju bitlsovske kvalitete, a pesme pop formu. Sa tim saznanjem u glavi on je nove pesme ovog autora uobličio kao savršene pop napeve. Ukrasio ih je besprekornom produkcijom, izglačao im ivice, ispolirao ih, dao im visoki sjaj.

Poznata Džonstonova izjava „Rođen sam na nebu. Otac mi je Džon Lenon, a Pol Makartni brat blizanac” upućuje u pravom smeru kada je u pitanju album „Is And Always Was”. Na njemu se nalazi ista ona disciplinovana otkačenost koja krasi čuveni beli album liverpulskih „Buba”. Stih „I’m just a psycho tryin’ to write a song” iz uvodne pesme „MindMovies” čini se deplasiranim u kontekstu ponuđene muzike. Isuviše je dobrog i promišljenog muzičkog rada ugrađeno u ovaj album da bi bilo samo tako.

Ljubitelji rok muzike zavoleli su Danijela Džonstona slušajući nesvakidašnje snimke koje je pravio u kućnom ambijentu. Nevine i naivne pesme, u kontekstu tzv. lou-faj produkcije, imale su detinji šarm. Omogućavale su slušateljstvu da ponovo uspostavi kontakt sa najčistijim emocijama. Na albumu „Is And Always Was” stvari drugačije stoje. Tamo gde su bili infantilizam i bezazlenost, sada su savršen zvuk i čvrsta struktura. Da li tako treba? Ko zna? Krhko je znanje.

Žikica Simić