NATO otvara vrata članicama drugih saveza

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 27.  oktobra – Pošto je u prvih 60 godina svog postojanja uspešno obavio tri istorijske misije, koje su „monumentalno promenile međunarodne odnose” – okončao rivalstva među zemljama Zapada za supremaciju, sačuvao Evropu od pretnje Sovjetskog Saveza i mirno okončao hladni rat – NATO u promišljanju svoje nove strategije treba da pođe od uvažavanja nove realnosti u svetu i svoju ulogu prilagodi novim bezbednosnim izazovima. Pri tom, svakako treba da ostane odbrambeni savez Zapada, ali da postane čvorište globalne mreže vojnih alijansi.

Ovo su bile osnovne poruke Zbignjeva Bžežinskog, doajena među američkim spoljnopolitičkim stratezima, koji je sinoć, obrazlažući u prepunoj sali uticajnog Saveta za spoljnopolitičke odnose teze svog članka u aktuelnom broju magazina „Forin afers”, pokazao da je, uprkos poodmaklim godinama (81), u perfektnoj mentalnoj i fizičkoj kondiciji. Govorio je pre svega o NATO-u u promenjenom svetu, a koliko se svet promenio sinoć se videlo i po tome što je sponzor tribine u centru Vašingtona bila – Međunarodna banka Azerbejdžana.

Naravno, pre nego što se posveti svojoj novoj ulozi, NATO treba da dovrši neke započete poslove, pre svega rat u Avganistanu, koji će, podsetio je Bžežinski, ako potraje još šest meseci, postati najduži rat u američkoj istoriji! Ali kako izaći iz Avganistana, a da to ne bude na način kako se odande pre dve decenije povukao SSSR, potpuno poražen.

Dok predsednik Obama još odmerava kako da redefiniše svoju strategiju u ratu koji je nasledio, ali koji je, pošto je vrhovni komandant, sada i njegov, veliki strateg demokrata (u spoljnopolitičkim pitanjima pomagao je još Džonu Kenediju, a ponajviše je upamćen kao savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Kartera) jasno mu poručuje da eskalacija broja vojnika nije rešenje. „Nije nam potrebno 7.000 američkih instruktora da obučavaju Avganistance kako da se bore protiv talibana. Moje pitanje je: ko obučava talibane, kad su tako uspešni da ne uspevamo da ih savladamo sa 60.000 naših i 40.000 evropskih vojnika? Niko – obučavaju se sami!”

Bžežinski smatra da, polazeći od činjenice da je velika većina Avganistanaca protiv talibana, treba opremiti i dobro platiti lokalne snage i prepustiti im da brane svoja sela i gradove, a da Amerika i NATO pri tom po svaku cenu izbegnu da budu viđeni kao okupatori ili kolonizatori, kao i da treba da odustanu od toga da od Avganistana, koji je oduvek bio labava zajednica plemena i etničkih grupa, naprave modernu demokratsku državu. Uslov za povlačenje Zapada odande je i da se Pakistan sa „sto odsto kapaciteta” suprotstavi talibanima na svojoj teritoriji, a da pak novi Avganistan ne bude neprijateljski nastrojen protiv svog suseda, politički pri tom flertujući sa njegovim iskonskim neprijateljem, Indijom.

Što se NATO-a tiče, čija nova strateška vizija treba da bude uobličena do idućeg leta, on bi, prema Bžežinskom, trebalo da uvaži novu činjenicu da je globalna dominacija Zapada, koja traje već 500 godina, „pri kraju, ako već nije i okončana”. Ali pošto taj kraj nije sasvim jasan, već zbrkan, što za posledicu ima veliku meru neizvesnosti, NATO treba da ostane glavni organ bezbednosti Zapada, ali i da postane „konstruktivni arhitekta” jedne široke mreže bezbednosnih odnosa na globalnom nivou.

Praktično, to bi značilo da ulazi u ugovorne odnose kako sa Rusijom i njenim partnerima iz vojnog pakta Zajednice nezavisnih država, tako i sa Šangajskom organizacijom za saradnju (Kina, Rusija i centralnoazijske države), kao i sa bezbednosnim sazvežđima iz Azije.

Širenje NATO-a na Istok, koje Rusija doživljava kao pretnju, po Bžežinskom nije bilo deo nekog velikog plana, već spontani pokret bivših sovjetskih satelita da uđu u okrilje Zapada. Rusiji, dodao je, nikad zvanično nije obećano da se NATO neće širiti, ali i konstatovao da bi Evropa danas bila mnogo nestabilnija da do tog proširenja nije došlo.

Da bi se Rusija smirila, NATO bi u svoje redove trebalo da prima i zemlje koje su već članice nekog ruskog saveza – dakle i one „sa prtljagom”. Ali bi takođe morao da redefiniše i neke odredbe svog ugovora, pre svega one o odlučivanju „jednoglasnim konsenzusom”. Za odluku bi trebalo da bude dovoljna neka unapred definisana većina, a trebalo bi, takođe, predvideti i mogućnost da neka zemlja bude i isključena iz organizacije, kako zbog nedovoljnog doprinosa zajedničkoj stvari, tako i iz političkih razloga.

Što se Irana tiče, njegova atomska bomba, prema onome što tvrde i Pentagon i izraelski Mosad, neće biti spremna pre 2014, a Iran je sigurno neće upotrebiti istog momenta kad dođe do nje – jer bi to bilo nacionalno samoubistvo. Međuvreme zato treba iskoristiti za ozbiljne pregovore, koji ne treba da budu praćeni stalnim pretnjama. Prostor za pogodbu svakako postoji, zaključio je Bžežinski.