Dobar dan, mi smo iz Mosada

Poseta ministra unutrašnjih poslova Republike Srbije Ivice Dačića Izraelu i sporazum na koji je potpis stavio i Dačićev domaćin, ministar javne bezbednosti Izraela Jicak Aharonovič, o policijskoj saradnji dve zemlje, posebno u borbi protiv terorizma i organizovanog kriminala, što podrazumeva i saradnju na nivou razmene informacija, dobra je prilika da ovdašnja šira javnost sazna neke detalje o jednom važnom, gotovo spektakularnom događaju iz marta 1984. godine.

Petoro ljudi je tada ušlo u zgradu Saveznog sekretarijata unutrašnjih poslova (SSUP), odnosno u sedište Državne bezbednosti SFR Jugoslavije, u Ulici kneza Miloša u Beogradu.

Na prijavnici su ljubazno zatražili kontakt s nekim od visokih rukovodilaca DB-a, na šta ih je nadležni službenik upitao ko su, šta su i zašto žele takav susret.

Usledio je odgovor koji je u prvom trenutku izazvao nevericu, a onda neku vrstu šoka – predvodnik pridošle petorke rekao je da su oni operativci Mosada, a da je on zamenik šefa čuvene izraelske tajne službe.

Faktor iznenađenja učinio je svoje jer domaće civilne i vojne službe bezbednosti nisu znale da će im nenajavljeni mosadovci zakucati na vrata u samom srcu DB-a.

U to vreme, između SFR Jugoslavije i Izraela nije bilo diplomatskih odnosa jer su oni prekinuti posle junskog rata 1967. godine, što je unelo i dodatnu, ali ipak kratkotrajnu zabunu, tako da je petočlana ekipa Mosada visokim funkcionerima DB-a saopštila razloge svoje nenajvaljene posete.

Došli su da bi izložili nameru o pružanju ruke saradnje i pomoći jugoslovenskoj službi, ali i nešto više od toga. Preneli su poruku da Izrael želi da pomogne Jugoslaviji u prevazilaženju ekonomskih teškoća.

U ono vreme, politička i ekonomska kriza u Jugoslaviji već je bila odmakla a posle smrti Josipa Broza Tita 1980. bilo je sve očiglednije da ušančene republičke i pokrajinske birokratije i njihovi državni i partijski barjaktari, nemaju nikakvu ozbiljniju viziju o izlasku iz krize.

Vrh tadašnje vlasti oličavalo je Predsedništvo SFRJ pri kome je delovao Savet za zaštitu ustavnog poretka. Ovaj savet se oslanjao na posebnu Službu za zaštitu ustavnog poretka i bio je neka vrsta kape za rad, koordinaciju i kontrolu jugoslovenskih tajnih službi. Kao savetnik u tom telu radio je pukovnik JNA dr Milivoje Levkov koji, nažalost, više nije među živima, da bi danas iz prve ruke, s mnogo više detalja i plastičnije svedočio o ovom događaju.

Srećom, on je 2001. objavio knjigu „Izraelska tajna služba” na osnovu koje i navodimo činjenice o poseti petočlane ekipe Mosada Beogradu 1984. godine.

Posle razgovora koji su oni imali s visokim predstavnicima DB-a, upravo je u ruke dr Levkova stigla informacija o tom sastanku i o predlozima koje su pripadnici Mosada izneli beogradskim sagovornicima.

„Prva dva bile su klasične formulacije: predlog za saradnju dve službe, isključenje uzajamnog špijuniranja i razmena podataka od značaja za obe službe”, napisao je dr Levkov.

Ostali predlozi ticali su se ekonomskih tema.

Na prvom mestu, Izrael je hteo da omogući saniranje JAT-a, tako što će naša vazduhoplovna kompanija dobiti koncesiju da iz SSSR-a preveze u Izrael oko 500.000 Jevreja, o čemu su u ono vreme postignuti dogovori između Moskve i Tel Aviva.

Predložena je i proizvodna i tehnološka saradnja s većim brojem jugoslovenskih uspešnih preduzeća, uz preciziranje načina na koji će izraelske firme ući u tu saradnju.

„Izraelska strana je eksplicite navela da je težnja izraelske službe i države da pomogne SFRJ u nastaloj političkoj i ekonomskoj krizi”, o čemu je dr Levkov sačinio kraću informaciju i predložio Savetu za zaštitu ustavnog poretka da se odredi prema ponudi Mosada.

Savet je razmotrio informaciju i, pošto se upoznao s predlogom, ,,glatko ga odbacio bez velike diskusije”, zasnivajući tu odluku na stavovima iz 1967. godine, kada su i prekinuti diplomatski odnosi između SFRJ i Izraela.

Za te stavove bilo je karakteristično da se izraelska armija posmatra kao „deo vojnog kompleksa SAD i Zapada”, a izraelska tajna služba kao „prirepak CIA i servis obaveštajnih službi Zapada”.

„Ovi stavovi proisticali su iz zvanične propagande SSSR i takvi sadržaji su nekritički kao i sve ostalo preuzimani i plasirani bez ostatka”, napisao je dr Levkov, zaključujući da odbijanje saradnje koje su 1984. ponudili pripadnici Mosada, svedoči da je članovima Saveta za zaštitu ustavnog poretka „nedostajalo mudrosti” zbog čega se i nisu držali „jednog poslovičnog mišljenja stalno prisutnog u pameti svih iskusnijih obaveštajaca”, naime pravila koje glasi – „nikada sva jaja u jednu korpu”.

I opisani događaj svedoči koliko se toga od onda do danas promenilo.

Slobodan Kljakić