Izvlačimo se iz blata

Za Sajam knjiga „Službeni glasnik” je izdao knjigu Slavoljuba Đukića „Političko groblje”. Ovo delo na 630 stranica, vešto i pitko napisano, daje hronologiju događaja od Sremskog fronta pa sve do pada režima Slobodana Miloševića. Autor pregledno i iscrpno ređa događaje uz devedesetak portreta svojih savremenika.

S obzirom na to da ste knjigu započeli svojim najranijim učešćem u ratnim događajima, još kao šesnaestogodišnjak u Drugom svetskom ratu, preko svih potonjih događaja, završno sa pričom o supružnicima Milošević, da li se zaista može reći da se nalazimo u političkom groblju?

Bili i ostali. Nažalost, to kao da je naša sudbina. Ali, mislim, čak sam u to uveren, da se iz toga blata izvlačimo. Sa mukama, ali krenulo je.

Kako ste uspeli da, svedočeći šta nam se dogodilo, ostanete nepristrasni? Može li to pisac, novinar, političar?

Ova ocena mi baš prija, jer su u pitanju pozivi koji u velikoj meri podrazumevaju pristrasnost.

Sve četiri knjige o supružnicima Milošević, inače kritički intonirane, štampali ste u vreme njihovog režima, a onda stali. Čak ste prilikom Miloševićeve smrti, za mnoge neočekivano, na televiziji uzdržano i blago govorili o njegovoj ličnosti?

Takav je bio trenutak, pogotovo što mislim da je Milošević jedna od žrtava haške torture. Nastojao sam da u najnovijoj knjizi hladnije glave o njemu rasuđujem, iako ostajem pri onome što sam napisao u prethodnim knjigama.

Portretisali ste devedesetak poznatih javnih ličnosti. Učinilo mi se da su Vas posebno inspirisali Vojislav Šešelj i Vuk Drašković?

Jesu, i ima više razloga, između ostalog su i zanimljivi ljudi. Ali je osnovno moje uverenje da su Šešelj i Drašković, svako na svoj način, u velikoj meri dali ton urnebesnom (katastrofalnom) našem političkom parlamentarnom životu. I njima će istoričari morati da poklone posebnu pažnju.

Čitalac će se začuditi sa koliko pijeteta govorite o ljudima koje cenite, posebno o Dobrici Ćosiću?

Ne bih se složio da sam se tako ponašao samo prema ljudima koje cenim. Bar to nisam želeo. Svi prolazimo, od svoje rane mladosti do duboke starosti, kroz različite magle i izmaglice. S godinama sam, inače, omekšao, postajem popustljiv i sve više imam razumevanja za ljudske grehove. Često životne okolnosti određuju ponašanje ljudi, dovedu čoveka u tesnac i prisile ga da čini ono što mu nije po volji. Zbog toga mi je najveća muka od onih koji češljaju biografije i misle da pred sobom imaju budale. A takvih je na sve strane u prikazu naše prošlosti. Ne vide da su smešne kreature. U tome se „Političko groblje” razlikuje od mojih prethodnih knjiga.

A Dobrica Ćosić je priča za sebe. Poznajemo se, tako reći, celu večnost, u različitim fazama. Skoro nema dana, poslednje decenije, da telefonom ne proćaskamo tekuće događaje. Obojica smo politički ovisnici, uostalom kao i većina Srba. Bože, kakve su sve gadosti i gluposti o njemu rečene i napisane! Mislim da malo ljudi zna o Ćosiću koliko je znam, ono što sam napisao i što ću, ako me zdravlje posluži, tek napisati. Doživeo sam ga kao humanistu, demokratu, odanog prijatelja, patriotu, koji je istina opterećen našom tragičnom istorijom. Može se to videti i u „Političkom groblju”. No, ko god šta mislio o Dobrici Ćosiću, i oni koji ga žestoko osuđuju ili oduševljeno hvale, ostaje nesporan podatak: on je bio najuticajniji srpski intelektualac u drugoj polovini 20. veka i bez objektivnog prikaza njegove ličnosti ne može se prikazati prethodno doba. Koliko sam u tome uspeo, nije moje da sudim.

Vas vezuju i za Aleksandra Tijanića, uticajnu ličnost u našem javnom životu. Govori se čak i da ste kumovi? Ovo je važno utoliko što ste član Upravnog odbora Javnog servisa TV Srbije?

Kumovi nismo, niti u nekom rodbinskom svojstvu, mada mi se on obraća sa „tečo”, i to su mnogi drugi prihvatili. A velika je sreća što kumovi nismo, jer kod nas valjda nema veće netrpeljivosti nego među kumovima, do bolesne mržnje. Setite se samo kumova među političarima. A prijatelj sam sa Tijanićem, što ne znači da se u svemu slažemo. Upoznao sam ga pre tridesetak godina, kao glavni urednik NIN-a. Već tada se videlo da će od njega nešto „krupno biti”. Sa njim je teško, može mu se štošta prigovoriti, ali je malo novinara poslednjih decenija tog profesionalnog formata i dara. Još će se o njemu čuti do zaokruženja njegove biografije!

Kako se osećate sada, kada ste sve iz sebe izbacili?

Dobro je, „rodilo se”, skinuo sam sa sebe jedan težak teret. Istovremeno sam, prirodno, uznemiren u očekivanju reagovanja javnosti, posebno ljudi koji su u stanju da nepristrasno misle. Najteže će mi od svega pasti ukoliko sam se, u neznanju i neobaveštenosti, ogrešio u oceni izvesnih ljudi o kojima sam govorio. S godinama savest počinje da radi.

Iz knjige se vidi da ste ostali novinar. Šta mislite o današnjem novinarstvu?

Odgovor bih želeo da izbegnem. Uz ostalo, ružno je da „jedan matorac”, koji je preživeo i nadživeo Titov i Miloševićev režim, sada drži slovo novim generacijama. Osnovna razlika između nekadašnjeg i sadašnjeg novinarstva jeste u tome što je moja generacija sanjala o slobodama, a najveći je problem današnje generacije kako da se, u mutnim vremenima, svim i svačim opterećenim, služi datim slobodama. Od svega mi je najviše žao što se ne zna koliko je bilo sjajnih novinara, najviših profesionalnih sposobnosti, koji nisu mogli da dođu do punog izražaja u Titovom režimu.