Prizemna kuća

– Sabine, šta ti je najupečatljivije ovde u Srbiji?

Sabine me gleda, u njenim velikim očima pokušavam da saznam odgovor pre odgovora: pljeskavica, šopska, stari automobili…

– Ima mnogo velikih kuća.

Nemačko dete koje je prvi put u Srbiji iznenađuje. Razmišljam zašto u našoj siromašnoj zemlji ima paradoksalno mnogo velikih kuća i da dobijem na vremenu pitam je da li zna? Ne zna.

– Sabine, ili su gastarbajterske, ili su lokalno-takmičarske, ili u takvim kućama zajedno žive najmanje tri generacije. Otac i majka u prizemlju, deca na prvom spratu, a deca dece na drugom ili više.

– Da li to znači: što stariji to bliže prizemlju tj. podzemlju? I kako se spuštaju niže da li ih oni odozgo sve manje uzimaju za ozbiljno sve dok oni dole ne kapituliraju pred sobom i ukućanima i odu zauvek ili u starački dom? Da li visoka kuća to znači?

– Ne znači,Sabine.

Starački dom je ogroman. Predratna vila iza raskošnih zidina krije nezapisane, najčešće tužne priče. Napolju hladno, nebo se spustilo iznad Blankeneze, otmenog dela Hamburga. U zimskoj bašti doma sede oni koji satima čitaju i oni koji satima gledaju u istu tačku. Zajedno se pitaju gde zajedno odoše dobra vremena i ljudi. Tamo, pored velike palme Miki hrani gospođu Mariju. Između dva nevoljna, na silu izazvana gutljaja gospođa Marija pita:

– Da li poznajete gospodina Oldenburga?

– Ne. Ko je to?

– Zaprosio me pre 40 godina, odbila sam.

– Zašto?

– U tom trenutku neko drugi mi se učinio privlačnim.

Ćute neko vreme, gospođa Marija se pretvara da poslušno guta hranu, grimasa je odaje koliko trpi. Dok guta, nagne se napred obema rukama čvrsto stišćući naslon stolice. Kao da će poleteti, kao da želi da odleti na stolici za koju je vezana. Hrana je odavno prestala da bude njen užitak, kako bi kada produžava život. Opet pita:

– Da li poznajete gospodina Oldenburga?

– Ne, žao mi je, ko je to?

– Gospodin Oldenburg– klima glavom u ritmu sećanja. – Zaprosio me pre 40 godina, odbila sam.

– Zašto?

– U tom trenutku neko drugi mi se učinio podobnim.

– Šta biste uradili da možete da vratite vreme?

– Ne znam, ali podobnog ne bih izabrala.

– Gde je gospodin Oldenburg?

– Nikada ga više nisam srela. Da li je došao da me poseti?

Užurbano proverava uredno zakopčanudugmad na zelenoj jakni,gledajući u Mikija kao da kaže: kako izgledam, ma nije važno, odavno sam spremna za posetu.

Miki se vraća. Ona već zna, jakna je otkopčana. Ne želi da je podseća da njeni rođaci ne dolaze godinama. Ona je suvišan napor za njih. U početku su dolazili dirnuti svojom revnošću da umire savest i podele trudove njenog života. Kasnije su uobičajeni poslovi bili preči. Njoj to odgovara, ne podnosi prazna pitanja, duga ćutanja i zgrožene poglede koji otkrivaju njenu bespomoćnost. Nisu joj više važni, čekanje zaslužuje samo gospodin Oldenburg.

– Možda će doći iduće nedelje?

Nameštajući kragnu na jakni Miki vrhovima prstiju miluje njeno odsutno lice.

– Sigurno, gospođo Marija.

Miki izlazi u mrak, ubacuje gomilu kovanica u prvi telefon. U govornici treperi neonska lampa, slušalica hladna kao ruka. Zatvorenih očiju Miki se tiho zahvaljuje gospođi Mariji i sluša kako njegova odluka stiže do druge strane sveta:

– Dolazim!