Bez raspeća u italijanskim školama

Od našeg dopisnika
Rim, 4. novembra – Zabrana najvažnijeg simbola hrišćanske vere u italijanskim školama, odluka je Evropskog suda za ljudska prava. Prisustvo raspeća u školskim ustanovama, navodi se u odluci, suočava se sa pravom roditelja da vaspitavaju svoju decu u skladu sa sopstvenim religioznim uverenjima i uopšte slobodom religioznog opredeljenja učenika.

Sve je počelo 2006. godine naizgled naivnim zahtevom Italijanke finskog porekla Soile Lautsi da se uklone raspeća sa zidova škole njene dece u Padovi. Nakon što je škola odbila zahtev roditelja, ujedno i članova zajednice racionalnih ateista, započela je i borba za slobodu verskih opredeljenja ne samo roditelja, već prevashodno njihove dece.

Nakon odluke Evropskog suda za ljudska prava da prihvati zahtev Soile Lautsi, usledile su očekivane burne reakcije italijanske desnice, a naročito Vatikana. Tako je portparol Svete stolice otac Federiko Lombardi oštro prokomentarisao: „Iznenađuje da evropski sud interveniše povodom vrlo dubokih pitanja koja se tiču istorijskog, kulturološkog i duhovnog identiteta italijanskog naroda. Evropa u trećem milenijumu ostavlja nam samo tikve posle praznika (aluzija na „Noć veštica”) koji se u poslednje vreme proslavljaju, a oduzima nam najdraže simbole. Ovo je zaista gubitak. Moramo svim snagama da se borimo da očuvamo znakove naše vere za one koji veruju, ali i za one koji ne veruju.” „Iznenađen, razočaran i duboko povređen” je i kardinal Đovani Batista Re koji je aferu u vezi sa odlukom Evropskog suda okarakterisao rečima: „Ne mogu da ne istaknem moje ogromno čuđenje povodom ovakve odluke. Ovo govorim jer smatram da sudije nisu uzele u obzir da je raspeće univerzalni simbol vrednosti koja se tiče našeg evropskog identiteta. Radi se o simbolu hrišćanske tradicije na kome se zasniva naša civilizacija.”

Ogorčena je i ministarka za obrazovanje Marijastela Đelmini: „Niko, pa ni neki tamo ideološki Evropski sud, neće uspeti da izbriše naš identitet. Prisustvo raspeća u učionicama ne znači prihvatanje katoličke vere već je reč o našem tradicionalnom simbolu.”

Jedan od autora optužbe italijanskih škola povodom prisustva raspeća na zidovima, (ujedno i muž Soile Lautsi) Masimo Albertin ne smatra logičnim da se na jednom času govori o nauci i o teoriji evolucije, a da se na već sledećem konstatuje da je čoveka stvorio Bog. „Sa raspećem okačenim iza leđa nastavnika nagoveštava se da je jedna od dve navedene teorije prihvaćena od strane države. Zahvaljujući geografskoj i kulturološkoj distanci sa Vatikanom, Strazbur je doneo odluku laičkih karakteristika”, zaključio je Albertin.

I dok se trenutno broji oko sto hiljada raspeća u italijanskim školama, političari već govore o novim krstaškim ratovima kako bi se odbranila italijanska tradicija i kultura. Tako je predstavnik nacionalističke partije Lige za sever Mateo Salvini predložio da se u Strazbur donese 27 raspeća i da se poklone svakom od evropskih komesara, dok su ostali članovi partije izjavili da će pokloniti raspeće svim školama koje podnesu zahtev za to.

U isto vreme italijanski mediji objavili su da će se u školama u Rimu od januara održavati međureligijski časovi: rabini i imami učestvovaće u školskim debatama objašnjavajući učenicima razlike među religijama. U okviru ovih dodatnih časova diskutovaće se o istoriji različitih vera, a kako svedoči savetnica za školstvo Laura Marsilijo – časovi namenjeni učenju katoličke vere neće nimalo biti izmenjeni.

Presuda Evropskog suda nije definitivna: postoji mogućnost žalbe (koju je italijanska vlada već uložila) višem organu unutar iste institucije. Ukoliko niko ne uloži žalbu ili ukoliko ista ne bude bila prihvaćena, sentencija se, tri meseca nakon objavljivanja, usvaja.

Kako svedoči italijanska štampa, problem nije toliko u prisustvu raspeća u učionicama: odluka Evropskog suda predstavlja zapravo plodno tlo za nove debate koje se tiču vrlo diskutabilne laičnosti italijanske države.

I dok je u mnogim evropskim državama, sa Francuskom na čelu, već godinama zabranjeno izlaganje religioznih simbola na javnim mestima, u drugim, kao što je to slučaj sa Nemačkom, isti se izlažu samo na osnovu posebnog zahteva, Italija se i dalje nalazi „između dve vatre”.

Pored pitanja ispravnosti prisustva raspeća u školama, prema mišljenju italijanskih medija, još uvek nedostaje dosta bitniji odgovor na pitanje – da li je Italija zapravo laička ili svetovna država?