Revolucija ili Restauracija

Berlinski zid srušen je 9. novembra 1989. Da li je to bila revolucija?Nije. Dok su revolucije iz 1789. i 1917. donele nove ideje, preokret iz 1989. to nije učinio, nego se Evropa vratila starim idejama: kapitalizmu, religiji i nacionalizmu. Zato godina u kojoj je pao zid nije revolucionarna. Ovu ocenu izneo je 1994. Fransoa Fire, a danas je treba proveriti ovlašnim bilansom dvadesetogodišnje tranzicije. Ne treba zaboraviti da revolucija nije goli društveno-ekonomski niti politički preokret nego je i sveobuhvatna promena kulture. Uzrok svake revolucije su organizovane potrebe moćnih društvenih grupa kojima ne odgovaraju postojeći odnosi. Krajem 20. veka to su potrebe multinacionalnog krupnog kapitala, koje su se u jednoj od kriza socijalizma podudarile sa nezadovoljstvom širih grupa. Ginteru Grasu je još 1990. bilo jasno da ,,u Lajpcigu i Pragu nije pobedio narod, nego kapitalizam”.

U sociološkom smislu revolucionarna promena ima tri sloja: društveni, politički i kulturni. Svaki je složen i protivrečan. Sa stanovišta prirodnog prava 1789. i 1917. bile sugodine ,,ljudskogprotestaprotiv neljudskog života”, pokret masa.

Radilo se o otimanju otetog i o težnji za jednakošću, a brutalnost je revolucijama u dobroj meri nametala i politička kultura prethodnih režima. Nepotpuna modernizacija i snažna vertikalna društvena pokretljivost verovatno su najvažnije tekovine socijalističkih revolucija. U poređenju sa njima,mere nakon 1989. jesu korak nazad, ka divljem kapitalizmu, konkurenciji, nejednakosti i konfliktnosti koja ističe iz ponovo dozvoljenog neograničenog sticanja.

Šta je sa političkom stranom? U ovom pogledu 1789. je nakon autoritarne faze donela podelu vlasti i buržoasku pravnu državu, slom dvorske politike i staleškog konstitucionalizma. Oktobarska revolucija 1917. takođe ukinula je dvorsku politiku i samodržavlje, ali je ustoličila autoritarnuvlast koja u najvećem delu socijalističkih režima u državnopravnom pogledu nije bila veći pomak u odnosu na ukinute režime. Tome nasuprot, 1989. je signatura povratka pluralizma, pa uprkos otvaranju niza neprogresivnih sukoba, pre svega nacionalnih, jeste svakako napredak u proceduralnoj strani demokratije.

U kulturnom pogledu bilans pomenutih prekretničkih godina takođe je protivrečan. Prosvetiteljstvo je 1789. detronizovalo doktrinu o vlasti po milosti božjoj i ustoličilo razum za vrhovnog arbitra, ali je utrlo i put ka nacionalizmu i rasizmu. Slično razmađijavanje sprovedeno je 1917. u Rusiji, a nakon 1945. u Istočnoj Evropi i Kini. U doslovnom smislu reči u 20. veku socijalističke revolucije bile su nasilna nadoknada zaostalog razvoja. Bila je to hazardna, ali neminovna autoritarna modernizacija. Revolucionarna laicizacija otvarala je prostor novoj svetovnoj harizmatizaciji komunističke partije i njenih vođa.

Da li je nakon 1989. izmenjena kultura? Jeste, ali je bilans protivrečan. S razlogom rušeći različite oblike autoritarnosti, neoliberalizam je otvorio prostor nekažnjenom šovinizmu, građanskim ratovima u Istočnoj Evropi i reklerikalizaciji. Danas imamo mnogo TV kanala, ali frekvencije dele popovi. Upadljivisuparlamentarna korupcija i rast bede i kriminala. Istočna Evropa postala je nova periferija briselskog kapitalizma opterećena dugovima, zavisnošću od stranih tržišta i tehnologije. Masovne nade u EU pokazale su se kao iluzije: 1989. narod je hteo slobodu i pristup potrošačkom društvu Zapada. Oboje je dobio, ali po koju cenu? Potrošački raj pokazao se kao klub izabranih. Milioni obespravljenih, nezaposlenih i stotine hiljada umrlih od gladi su posledice 1989. Plaćena je visoka cena. Neoliberali se mogu komotno pozvati na Staljinove reči: ,,Ne možete praviti omlet bez slomljenih jaja”.

Zašto bilans dvadesetogodišnje tranzicije ne dozvoljava da se proces začet padom zida obeleži kao revolucija? Zato što građanski ratovi u Jugoslaviji i delovima bivšeg SSSR-a, zatim opadanje ekonomskog rasta i porast bede u Istočnoj Evropi više pokazuju nazadovanje nego napredak. Pa ipak, globalizacija je nesumnjivo pozitivna tekovina 1989. Ubrzano povezivanje planete pokazuje da dešavanja nakon 1989, naizgled haotična i spontana, ipak nisu niz izolovanih prevrata već su duboko povezani procesi koje usmerava multinacionalni kapital.

,,Kratki dvadeseti vek”trajao je između 1914.i 1989. godine, a njegov kraj doneo je krupne promene. Ali ne i revolucionarne. Najdublje promene zbile su se u politici. U kulturnoj sferi retradicionalizacija guši novi pluralizam, dok je u socijalnoj sferi 1989. jasan povratak unazad.

sociolog, Filozofski fakultet, Beograd