Ali, avaj, levičari nam sve oteše

Neko zlurado zadovoljstvo me je sasvim obuzelo prošlog vikenda, dok sam čak u više navrata čitao izjavu pod nazivom Oktobarski vilajet, objavljenu u Kulturnom dodatku ovog lista. Budući da je to, očigledno, potpuno banalan i krajnje nemušto, od skupa opštih mesta palanačkog govorkanja napabirčen,sastav, kojilegitimiše samo administrativna funkcija njegovog autora, predsednika Upravnog odbora Kulturnog centra Beograda, bio sam, potom, veoma uznemiren takvom svojom čitalačkom reakcijom. Ipak, rešio sam da ga na neki način prokomentarišem, ne bih li, u stvari, sam sebi razjasnio šta mi je uopšte držalo pažnju dok sam ga čitao, i zašto mi je, uprkos svom mom otporu prema njemu, čak izmamio i ciničan osmeh.

U tom tekstu svakako ne treba tražiti kritiku, ni likovnu, ni institucionalnu, ni društvenu. Ona tu ne postoji. Postoje samo naznake želje autora da se u tako nešto upusti, ali se, usled nesnalaženja u jeziku, kako pisanom, tako i u jeziku umetnosti, ta njegova želja ni delimično ne ostvaruje. Kao verni poklonik Volterove desete muze – kritike – primenio sam sve meni znane veštine upućenog razabiranja kada je reč o tekstovima, ne bih li sačinio kakvu racionalnu rekonstrukciju toga što je autor želeo da izjavi.

Na racionalnom nivou, tu ništa ne štima. Opisi ne odgovaraju, budući da se, na primer, tvrdi da se tu nalaze filmska dela koja „festivali ne primaju“, dok se Žilnikovi filmovi, a on je jedan od autora na izložbi zastupljenih, vrte na desetinama festivala širom sveta, o čemu i štampa redovno izveštava. Klasifikacija takođe ne funkcioniše, jer se tu tvrdi odsustvo slikara i vajara, iako se, na primer, radovi Biljane Đurđević teško mogu okvalifikovati kao nešto što nije slikarstvo. Kao kontekst nastanka izložbe postavlja se neka državna direktiva, dok je izbor kustosa zapravo vršio stručni savet, koji je upravo nakon te odluke smenjen upravo od strane političara i ispunjen ljudima koji nisu iz struke. Kao razjašnjenje značenja kojabi se iščitalaiz izložbe, tumačenja tih značenja, analize smisla koji se tako dobija i vrednovanja celine time zasnovane, autor prosto uvodi floskule „levičarski kič“ i „državna avangarda“. On potom žonglira tim izrazima, iako su autori na izložbi izrazito postavangardni, a mogu se nazvati levičarima prvenstveno stoga što neki od njih otvoreno kritički preispituju mehanizme strukturisanja polja umetnosti i polja javnosti, ne pristajući da samo slepo proizvode radove koji bi odgovarali javnom ukusu, na čijem se sleđenju u stvari proizvodi kič. Ti izrazi u Šobajićevoj izjavi nisu korišćeni ni u skladu sa nekim istorijski datim načinima upotrebe, niti su redefinisani.Tu je eksploatisan samo njihov afektivni element. Umesto značenja, one prizivaju neosveštene predstave i afekte s njima u vezi.

Jednostavnije rečeno, delotvornost Šobajićeve izjave zavisi od njene moći da aktivira fantaziju o postajanju državnim umetnikom, i nekome ko je taj proces već uzurpirao. A ko bi to drugi bio nego levičari, koji ponovo eksproprišu i nacionalizuju naše institucije kulture, naseljavaju ih nekim svojim opscenim „instalacijama“, izvode tu neke čudne bizarne „performanse“, i sve je to još upakovano u neki nerazumljiv konceptualizam i koristi se videom kao medijem. Time se svim onim jadnim slikarima i vajarima koji bi prosto samo negde, bilo gde, da izlože to što inače prave po ateljeima, oduzima prilika. Oduzima im se prilika i da budu javno zapaženi i da možda, ako bi im se posrećilo, ako bi uvideli želju države i na nju odgovorili, postanu državni umetnici.

„Ali, avaj, levičari nam sve oteše“, čuje se između redova. Možda bi, uz odgovarajući melos, taj tekst mogao da se dramatizuje u igrokaz o neostvarenoj ljubavnoj vezi slikara/vajara i države. Tu bi država, shodno već rodu imenice koja je označava, morala da bude ženski pol veze, jer, kako je to Šobajić već opisao u intervjuu istom ovom listu, od 2. septembra 2007, „kad je reč o slikarstvu za njih (za žene), u majstorskoj radionici, nema mesta“. Taj igrokaz mi se spontano bio pojavio pred očima pri prvom čitanju datog teksta, i potom sam video neke od autora sa ove izložbe kako lukavim potezima sprečavaju mrske konkurente (slikare/vajare) da obljube državu.

I to mi bi milo, ispuni me nekim čudnim zluradim zadovoljstvom, jer, kao i svi „kuratori“, i ja bih valjda trebalo da se nađem u kategoriji onih koji mrze slikare/vajare. Ali, to su samo prljave strasti. Na racionalnom nivou, Šobajić mi je otvorio oči za mnogo šta. Recimo za načine na koji se friziraju biografije. Tako Šobajić, pored autoriteta koji crpi iz činjenice da je na određenoj administrativnoj funkciji, stalno naglašava da boravi već niz godina van Srbije, insinuirajući da time stiče kompetencije koje nisu samo lokalne. Kako to u ovom tekstu naglašava, on već decenijama u Parizu „prati slične manifestacije“. Dok ih on prati, neki od umetnika sa izložbe koja je predmet rasprave učestvuju u njima. Šobajić prosto kupi kartu, da bi ušao i to sve video,i, ogorčen što ništa od toga ne razume, došao u Beograd i apelovao da se nešto menja. Srpska javnost bi tu trebaloda mu pomogne, da to što nije uspeo da ostvari u Parizu ostvari u Beogradu, kritikujući Pariz, ali naglašavajući da je on bio tamo, i da je to njegova specifična razlika spram onih umetnika koji su živeli uto vreme negde drugde, recimo baš ovde. Kritikujući Pariz, i ne samo Pariz, već ceo taj beli svet, možda bi mogao da postane i državni, srpski umetnik. Ko zna?