E, moj druže beogradski

Kriza morala, vladavina bahatih, dominantnost nekulture, pozicionirani lopovi, kreiranje javnog mnenja, poroci, uvek su na sreću rađali svesnu manjinu sklonu onome što nazivamo građanska svest. Na žalost, to društvance nikada nije išlo uz centre moći. Uvek je batina bila u pogrešnim rukama. Gandi je npr. bio Indus; druga kultura, drugačiji senzibilitet. Nikada njegovi nenasilni metodi nisu uspevali u Srbiji, samo su davali lažnu nadu. Samo ti, prijatelju, hodaj, šetaj, kiti cvećem, dok drugi prave kombinacije u kojima su ulog kolone onih koji su pročitali više od tri knjige i koji se kupaju svaki dan.

Kuka i motika se stalno pominje i priziva kao rešenje. Ja, bre, ne znam ni kako to izgleda. Gde sam mogao da vidim motiku! U Njujorku, Parizu, Londonu, Rimu, Ljubljani, Rovinju. U školskom dvorištu u Kosovskoj ulici u Beogradu!? Čime ja da se borim? Čitankom, Zmajevom pesmaricom, prvim albumom grupe ,,Time”, plitkim starkama, mekdonaldsima!

U trenutku debakla hiperpotrošačkog društva u kome je sve bilo kristalno čisto, jasno i politički korektno, u danima kad nam se čini da kojekakve spodobe iskaču iz ekrana i trpaju nam u ruke raznorazne deterdžente, kondome, omekšivače i dve hiljade i jednu vrstu piva, kada nam se od osmeha TV bankara ježi koža na odranim leđima, mi pripadnici jedne generacije koja je već lagano izgurana u epohu, i koji smo svedoci godina kada je Tito umro, bežimo nazad u sebe. Bežimo, ponovo, među ljude.

Više nego ikada nam je potrebna revitalizacija javnog života. Povratak na ulice, ponovni ulazak u socijalne tokove života.

Nisam više mogao da podnesem svoj grad. Leteće kese pune đubreta lansirane kroz najviše prozore solitera, panduri ne viši od 160 centimetara, obilne porcije nečega u fensi restoranima, ljudi koji ne znaju da pešački prelaz ne služi kao parking za njihova kola, divlji srednjoškolci koji svojim neznanjem drže sopstvene roditelje i nastavnike kao taoce, taksisti bombe, neduhoviti grafiti po zidovima, ruski rulet čija bizarna igra započinje onog trenutka kada se uhvatimo za kvaku sopstvenog stana i krenemo napolje, komšije voajeri koji kroz odškrinute prozore ne gledaju seks nego imovinsko stanje, psi nenaučeni na nošu koji su nam tapacirali ulice g...., ponižena srednja klasa koja je bila više nego klasa u besklasnom društvu, modernizovana 4P filozofija iz devedesetih (Pajero, Pištolj, Plavuša, Pejdžer), tajkuni ili tajfuni s nonšalantno otkopčanim gornjim dugmetom na košulji, kućno vaspitanje kao prevaziđeni koncept, krađa kao smisao života, prevara kao zamena za seks, trafike umesto biblioteka, tange s hauba kola ispred pijace, Kaluđerica – grad koji ne postoji na mapi, cveće pokradeno s grobova, Veliki brat umesto bunta, gej parade opasne po život učesnika i prolaznika, monopol nad hranom, ćelave lobanje na sve strane, kompjuterske igrice gde se možete naklati, nasilovati, naždrati kao zamena za ruske klasike i lektiru. Sve mi se smučilo. Ostavio sam to iza sebe i otišao u unutrašnju emigraciju. Sada je vreme da se vratim.

A govorilo se da imamo još samo nekoliko godina za nas. Nisam verovao.

Pisac