Е, мој друже београдски

Криза морала, владавина бахатих, доминантност некултуре, позиционирани лопови, креирање јавног мнења, пороци, увек су на срећу рађали свесну мањину склону ономе што називамо грађанска свест. На жалост, то друштванце никада није ишло уз центре моћи. Увек је батина била у погрешним рукама. Ганди је нпр. био Индус; друга култура, другачији сензибилитет. Никада његови ненасилни методи нису успевали у Србији, само су давали лажну наду. Само ти, пријатељу, ходај, шетај, кити цвећем, док други праве комбинације у којима су улог колоне оних који су прочитали више од три књиге и који се купају сваки дан.

Кука и мотика се стално помиње и призива као решење. Ја, бре, не знам ни како то изгледа. Где сам могао да видим мотику! У Њујорку, Паризу, Лондону, Риму, Љубљани, Ровињу. У школском дворишту у Косовској улици у Београду!? Чиме ја да се борим? Читанком, Змајевом песмарицом, првим албумом групе ,,Time”, плитким старкама, мекдоналдсима!

У тренутку дебакла хиперпотрошачког друштва у коме је све било кристално чисто, јасно и политички коректно, у данима кад нам се чини да којекакве сподобе искачу из екрана и трпају нам у руке разноразне детерџенте, кондоме, омекшиваче и две хиљаде и једну врсту пива, када нам се од осмеха ТВ банкара јежи кожа на одраним леђима, ми припадници једне генерације која је већ лагано изгурана у епоху, и који смо сведоци година када је Тито умро, бежимо назад у себе. Бежимо, поново, међу људе.

Више него икада нам је потребна ревитализација јавног живота. Повратак на улице, поновни улазак у социјалне токове живота.

Нисам више могао да поднесем свој град. Летеће кесе пуне ђубрета лансиране кроз највише прозоре солитера, пандури не виши од 160 центиметара, обилне порције нечега у фенси ресторанима, људи који не знају да пешачки прелаз не служи као паркинг за њихова кола, дивљи средњошколци који својим незнањем држе сопствене родитеље и наставнике као таоце, таксисти бомбе, недуховити графити по зидовима, руски рулет чија бизарна игра започиње оног тренутка када се ухватимо за кваку сопственог стана и кренемо напоље, комшије воајери који кроз одшкринуте прозоре не гледају секс него имовинско стање, пси ненаучени на ношу који су нам тапацирали улице г...., понижена средња класа која је била више него класа у бескласном друштву, модернизована 4П филозофија из деведесетих (Пајеро, Пиштољ, Плавуша, Пејџер), тајкуни или тајфуни с ноншалантно откопчаним горњим дугметом на кошуљи, кућно васпитање као превазиђени концепт, крађа као смисао живота, превара као замена за секс, трафике уместо библиотека, танге с хауба кола испред пијаце, Калуђерица – град који не постоји на мапи, цвеће покрадено с гробова, Велики брат уместо бунта, геј параде опасне по живот учесника и пролазника, монопол над храном, ћелаве лобање на све стране, компјутерске игрице где се можете наклати, насиловати, наждрати као замена за руске класике и лектиру. Све ми се смучило. Оставио сам то иза себе и отишао у унутрашњу емиграцију. Сада је време да се вратим.

А говорило се да имамо још само неколико година за нас. Нисам веровао.

Писац