Reč devojčice sa Kosova u Savetu bezbednosti

Svi su juče hteli da razgovaraju sa Slobodankom Tasić, devojčicom koja je napisala pismo predsedniku Srbije o životu na Kosovu, a on ga pročitao u svom obraćanju članovima Saveta bezbednosti. Dok je preksinoć slušala na televiziji ono što je sročila pre nekoliko dana, kaže, osetila je veliku tremu, ali je bila presrećna što su u dalekom Njujorku, posredstvom kamera i širom planete, milioni ljudi mogli da čuju o čemu razmišlja.

Slobodanka ima 15 godina, ide u prvi razred Ekonomske škole u Koretištu, inače živi u selu Bostane (napominje i zaselak Čuljkovci, pa da ne izostavimo) u opštini Novo Brdo. U kući su i njen deda, brat Slobodan, tetka i mama. Mama Ubavka je učiteljica pa joj je Slobodanka pokazala pismo čim ga je napisala, da joj možda predloži da napiše još nešto, ali primedbi nije bilo. Očigledno se i predsedniku dopalo kada ga je dopisao u svoj govor, ali, kako se setila da pismo pošalje u Predsedništvo, čak u Beograd.

– Volim da pišem, još od trećeg razreda osnovne škole, posebno pesme za koje sam u Školi prijateljstva na Tari 2005. godine, koju organizuje nevladina organizacija „Naša Srbija”, čak dobila nagradu „Politikine” kuće. Tog leta sam prvi put srela predsednika Tadića, kada je došao da poseti decu sa Kosova, pa onda i dve godine kasnije, opet na Tari. I treći put sam ga videla kada nas je ispraćao na put u Rumuniju, tako da sam u tim susretima nekako stekla utisak da vodi računa o nama, da brine o Kosovu i da mu je stalo do nas. Eto zato sam onda i početkom nedelje sela i napisala pismo baš njemu, uoči puta u Ameriku da i drugi vode kako žive deca na Kosovu – kaže Slobodanka Tasić.

Čim je pismo pročitano, iste večeri zvali su je njeni drugari iz razreda, svi su joj čestitali, bilo im je drago što se njena reč daleko čula i što će to možda nekima pomoći da steknu pravi utisak o životu na Kosovu.

A juče su je od jutra saletali novinari, pitali uglavnom isto, a ona jedva čeka da opet pođe u školu. Želi da ostane da živi na Kosovu, da se bavi nekim plemenitim poslom i da pomaže ljudima. Na osnovu onoga što ona govori sagovornik ima utisak da je mnogo zrelija nego njeni vršnjaci koji vode uobičajen život. Njen život se razlikuje i po tome što u svojim pesmama izražava svoja najdublja osećanja, strahove, tugu i bol zbog nestanka oca, dečje želje, nadanja i snove o slobodi.

Inače, Slobodankin otac Saša kidnapovan je juna 1999. godine na putu Bujanovac – Kosovska Kamenica, kod sela Koretin, „od nepoznatih izvršilaca pripadnika OVK”. Do 1999. godine, porodica Tasić živela je u svojoj kući u Strezovcu, a posle kidnapovanja oca Saše primorani su da je napuste, jer je do temelja srušena i spaljena. Otad žive u tuđoj kući. Slobodanka i njen brat prerano su odrasli, poput sve dece na Kosovu i Metohiji kojoj je unesrećeno detinjstvo.