Krik divljine usred grada

Bilo bi prirodno da gradilišta, kao vesnike unapređenja i kultivacije građene sredine, prihvatamo sa blagonaklonošću, ako ne nužno sa radošću. No njihovo pojavljivanje u zgusnutom tkivu naših većih gradova biva dočekano ponajviše iznenađenjem, nevericom, neretko i nemoćnim otporom. Za to ima puno razloga, ali su osnovna verovatno samo dva. Građani ne moraju biti i nisu upućeni u pitanja urbanističkog planiranja, mada bi im bilo dragoceno da koriste institut javne rasprave kroz mogućnost postavljanja primedbi na planove.

Većina, otuda, rađanje gradilišta vidi kao posledicu kakvog mutnog sprezanja interesa kapitala sa urbanističkim, gradskim i republičkim službama. S razlogom: dovoljno često bili su svedoci izigravanja opšteg interesa zarad pojedinačnog, pri čemu su se planerske službe umele osvedočiti kao puki provodnici investitorskih nauma, a njihovi dokumenti pokazati kao profesionalna uniforma odenuta radi „svečanosti“ uvećanja bogatstva već bogatih pojedinaca.

Drugo, čitavim svojim spremanjem, vođenjem i izgledom, pojedina gradilišta predstavljaju pravu pošast za grad i gradski život. Kao pozorja svakojake nesnošljivosti – nereda, buke i nečisti – ona čitave gradske blokove uvode u vanredno, a stanovnike u trpno stanje. Često osiono protegnuta u javni prostor, neobeležena, neograđena i neobezbeđena, zatrpana mehanizacijom, zalihama nesložene građe, hrpama peska, šljunka i šuta, koji se rasipaju po ulici, neretko ostavljena, katkad i zakorovljena, predstavljaju opore iskaze nebrige za urbanitet i urbano. Neovlašćena blokada saobraćaja, prašina i blato, celodnevni zemljotresni uslovi života u susedstvu, neosigurane temeljne jame, neprojektovane skele, oglušivanje o naloge bezbednosti, hazardersko i gotovo samoubilačko ponašanje radnika, opijanje, dovikivanje, izlivanje otpadnih voda – takav je slikovni, zvučni i mirisni obol naših gradilišta.

Zavese u dronjcima, mešalice na kolovozu

Počesto je stanje takvih gradilišta sasvim neprijemčivo za propise, ono je njihov iskrivljeni, burleskni odraz. Kao takva predstavljaju opasnost i pretnju, ne samo tokom gradilišnog procesa, već trajno, jer se posledice improvizacija petrifikuju u nedostatke zgrada građenih na korist barem nekoliko generacija ljudi.

Pojedina su, zapravo, ridikuli organizovanog, odgovornog i ozbiljnog građevinarstva. Umesto prema normama, ravnaju se prema improvizatorskim sposobnostima izvođača, šefova gradilišta, samih radnika, a kroz specifična ispoljavanja trenutnog nadahnuća, apsurda, neznanja ili nemara. Ono što u javnom prostoru prvo pada u oči jeste propisana limena ograda, kao po pravilu rugobni provizorijum: kada uopšte postoji, sklepana je, iskrivljena i naherena, katkad zamenjena običnom plastičnom mrežom, što čini slobodan pristup besposlenima, životinjama, vozilima... Nadalje, zaštitna zavesa kojom bi trebalo zastirati pročelja, i ona ako je uopšte ima, već posle nekoliko nedelja je iscepana, njiše se na vetru i visi preko zgrade u dronjcima. Bez obzira na mogućnosti, na brojnim gradilištima manevar mehanizacije bahato osvaja prostor, trajno zaustavlja saobraćaj, često zatire i zelene površine. Mešalice za beton se katkad postavljaju i nasred kolovoza, trotoari po pravilu prisvajaju. Kako se retko uopšte peru, kamioni po izlasku sa gradilišta postaju prenosioci blata i prašine.

Sigurnost radnika je posebno zanemarena oblast, često samo radi puke uštede. Gologlavi trudbenici, bez zaštitnih opasača, bez šlemova, bez prsluka, bez rukavica, posluju na unutrašnjim stepeništima i višim spratovima bez ozbiljnih sigurnosnih ograda i merdevina. Premda su u epicentru zaglušujućeg tutnja buldožera, pneumatskih čekića, rike utovarivača, betonskih bušilica i motornih testera, nijedan nema štitnike za uši. Iz ovoga sledi grozomorni bilans padova sa skela, smrtonosne povrede radnika, svakovrsna doživotna invalidnost.

Naposletku, konstrukcije za zaštitu od obrušavanja zemlje na pojedinim gradilištima se izvode bezmalo u dekorativne svrhe, katkad i uz krivotvorene projekte obezbeđenja, što je dovodilo do urušavanja susedstva (Dubljanska 35, 27. marta 12), čak i prevrtanja kuća (Čuburska 11), da pomenemo samo tri nedavna primera.

Malter sa zadahom

Posebno nejaki imperativ je onaj koji nalaže brigu o higijeni i zdravlju na gradilištima. Čulo vida i čulo sluha sjedinjuju se u jedinstven doživljaj već na klackavoj fosni koja vodi u unutrašnjost građevine „sive faze“. U olfaktivnom pastišu isparenja goriva, mirisu svežeg betona, armature i znoja uvek se oseti još nešto. Ma koliko nas govor o tome može postideti, teško da ima domaćeg gradilišta koje je za svog trajanja uspelo da izbegne amonijačni smrad, prisustvo otpadnih tekućina ljudskog metabolizma.

Zbog toga su, dakako, ona i legla zaraze, žarišta infekcija. No, da li je iko primetio da je zato, na primer, i ovdašnji malter specifično „produžen“, te da uz mineralno vezivo, pesak i vodu, amonijak dođe kao „gradivo“? Da li je neko, posebno oni kojima je posao da to spreče – službenici ministarstva rada, zdravlja ili životne sredine – razmišljao o tome da taj sastojak, uz pomoć onog mačaka i pasa, biva ugrađen u sve spojnice cigle, teranove, zidove i portale naših profanih, zacelo i sakralnih zdanja. Ili o tome da već nema glamurozne novogradnje, merene stotinama hiljada, pa i milionima evra, na Vračaru, Dedinju i drugde, kojoj nije potrebno vreme da smrad bude nadvladan mirisima Domestosa i Dolče & Gabane.    

Ako se nešto korenito ne promeni, brojna naša gradilišta odavaće se i dalje kao kakav krik divljine usred grada, primitivni predački zabran u kome je dopušteno ono što je za grad nedopustivo.