Slikar za sva vremena

Galerija RTS-a stekla je reputaciju važnog toponima na srpskoj karti značajnih likovnih institucija zahvaljujući organizaciji relevantnih izložbi kao što je i najnovija – Čedomira Krstića (1923–1988) sa delima iz porodične kolekcije. Krstić je poslednji put imao značajnu retrospektivnu izložbu u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” pre 21 godinu, a zatim se preko njegovog slikarskog opusa spustila zavesa zaborava.

Tek sada, stručnoj javnosti, a pre svega publici, pruža se prilika da se putem slika nastalih tokom dve decenije, od 1968. do umetnikove smrti, preispitaju ranije donete ocene, a njegovo stvaralaštvo sagleda iz novog ugla. Na izložbi u Galeriji RTS-a koja traje do 5. decembra predstavljena su 33 ulja na platnu (enterijeri, pejzaži, portreti) na kojima je ovaj rasni umetnik pokazao da, i u vreme jednoumlja apstrakcije i enformela, mogu da se ispričaju i izatkaju likovne čarolije u „staromodnoj” figuraciji jednog Bonara, Utrila ili, nama bližih, Marka Čelebonovića, Ljubice Cuce Sokić, ili međuratnog Nedeljka Gvozdenovića u čijoj klasi je Krstić i diplomirao 1952. godine.

Autorka izložbe i kataloga, istoričarka umetnosti Natalija Cerović definisala je Krstića kao „slikara poetskog realizma, odnosno, intimizma, predstavnika generacije umetnika koja je posle Drugog svetskog rata uspostavila stvaralački kontinuitet sa najboljim predstavnicima naše međuratne umetnosti koja se oslanjala na iskustva ’francuske škole’”. Na Krstićevo slikarstvo neizbrisiv trag je ostavilo detinjstvo u građanskoj porodici iz Pirota u tihim salonima, prekrivenim raskošnim pirotskim ćilimima koji su davali onaj snažni koloristički akcenat zasenčenim eneterijerima, i pitomi pejzaži njegovog rodnog kraja. U veoma minucioznoj analizi Krstićevog slikarskog umeća, Cerovićeva konstatuje da „njegove radove krase izuzetne vrednosti suptilnog tkanja slikarske materije”, i nastavlja: „To se posebno vidi u pejzažima u kojima Krstić ostvaruje domete za uzor.”

Odlučan da ostane dosledan putu kojim je krenuo pod budnim okom svog profesora Gvozdenovića, Krstić posle studija napušta Beograd da bi predavao slikarstvo u Nišu, jer su i tamo na svakom koraku njegovi omiljeni motivi: čovek, večita slikarska zagonetka i pejzaži kraja iz koga je ponikao. Poznati novinar, rano preminuli Stevan Stanić, u predgovoru kataloga za Krstićevu retrospektivnu izložbu 1988. intuitivno je pronikao u samu suštinu Krstićeve poetike koju je prepoznao kao likovni ekvivalent Prustovom delu „U traganju za izgubljenim vremenom”. Stanić piše da Krstić „godinama nudi, pre bi se reklo, misao o sreći nego samu sreću, dakle, isti enterijer, u kome se ponekad nađe figura njegove ćerke ili nekog prijatelja, koji se pretapa na njegovim platnima, ali uvek i iznova slikan sa svežom emocijom i skrivenom snagom, ako ima promena, one su male i neznatne”. Obasut pohvalama, nagradama pozivima da samostalno izlaže širom Jugoslavije i uvek u „državnoj reprezentaciji” za nastupe u inostranstvu, Krstić je do kraja bio profesor na Akademiji, docnije Fakultetu likovnih umetnosti, da bi se pred kraj života suočio sa gorčinom koju donosi svest da ga je „vreme pregazilo”.

Kako je Cerovićeva saznala od njegove udovice, u nekim momentima kada se Akademija na kojoj je ponikao potpuno okrenula apstrakciji i eksperimentu i Krstić je odlučio da pokuša da se „modernizuje”. Posle jednog puta u Pariz gde se suočio sa bezvremenom i nedostižnom lepotom mrtvih priroda Šardena, nastalih pre više od dva veka, doneo je odluku da nastavi putem kojim je krenuo. Ostao je veran figuraciji i onoj melanholiji o kojoj je pevao njegov zemljak Bora Stanković.