Iskušenja tek predstoje

Reprezentacija Srbije završila je mini turneju po britanskim ostrvima stopostotnim učinkom. Zabeležene su dve pobede, istina minimalnim rezultatom, ali obe su izuzetno važne. Njihov značaj je najpre u tome što ćemo se popeti neko mesto više na Fifinoj rang listi i približiti se onoj grupi reprezentacija koje su povlašćene pri svakom Fifinom žrebanju. Prijateljske utakmice danas imaju skoro isti značaj kao i one takmičarske, toga moraju svi da budu svesni. Naš raniji odnos prema takvim mini turnejama, poput one pred Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006. godine kada smo olako gubili „nevažne” utakmice i kada smo takve turneje doživljavali kao turistička putovanja smestio nas je među Fifine autsajdere, a kako smo prošli u Nemačkoj, da ne pominjemo.

Naš selektor Radomir Antić bio je svestan te činjenice i nije dopustio nikakvo opuštanje, niti olak pristup mečevima na Ostrvu.

Pokazalo se to kao veoma mudar pristup i u raboš su upisana dva uspeha.

Ako se prvi suret protiv borbenih, ali ne i previše veštih severnih Iraca može posmatrati kao rutinski odrađen posao, druga utakmica protiv selekcije Južne Koreje bila je već mnogo ozbiljniji test. Korejci u čak 28 utakmica do susreta sa nama nisu poraženi, što je već dovoljno jak argument sa kojim su ušli u utakmicu na Krejven kotidžu u Londonu.

Antić im je suprotstavio naš najjači sastav, a ono što se događalo tokom tih 90 minuta pokazalo nam je da će svaki susret na predstojećem Mundijalu u Južnoj Africi biti težak i pretežak. Nekadašnji autsajderi, Korejci, pokazali su da su vredno učili i naučili skoro sve lekcije iz fudbalske igre. Imaju solidnu individualnu tehniku, veoma su brzi, fizički odlično pripremljeni, kreću se bez lopte, zrelo kombinuju, striktno pokrivaju protivničke igrače, uporni su do krajnjih granica i disciplinovano do kraja izvršavaju trenerove zamisli. Šahovskim rečnikom rečeno, odlično su naučili otvaranje, raznovrsni su u središnjici, i jedino im je završnica slabija. Stavljali su mnogo puta na iskušenje naše reprezentativce i samo zahvaljujući ozbiljnom pristupu igri svih naših igrača ostvaren je uspeh.

Antić će iz ovog susreta, uvereni smo, umeti da izvuče pouke i sagleda određene slabosti koje je tim kao celina ispoljio. A ruku na srce, nije sve funkcionisalo baš glatko. Čini se da su neke linije delovale nesinhronizovano a samim tim i neefikasno. Na jednoj, desnoj strani, imali smo Ivanovića, Kuzmanovića i Krasića, na drugoj Lukovića, Milijaša i Jovanovića. Činilo se da će biti nerešive enigme za Korejce, ali nije bilo tako. Korejci su nas pročitali i potpuno zaustavili obe naše udarne linije. Posebno su motrili na Krasića koji je uvek bio okružen četvoricom protivničkih igrača. I na drugoj strani je išlo samo do ivice protivničkog šesnaesterca i osim jednog centaršuta Lukovića koji je Žigić vešto pretvorio u gol, nismo ozbiljnije ugrozili protivničkog golmana iz akcija po bokovima. Jednostavno nismo bili u stanju da brzo prenosimo igru sa jedne na drugu stranu gde nije bilo velike koncentracije korejskih igrača. Ovako, sve se svodilo na pokušaje Krasića i Jovanovića koji su udarali u odbrambeni zid i gubili lopte. U takvoj igri sredina terena, a posebno prostor ispred korejskog šesnaesterca bili su potpuno prazni, naših igrača koji bi se ubacili i eventualno šutem sa dvadesetak metara atakovali na gol, nije bilo. U takvim okolnostima Žigić i Lazović bili su često odsečeni, bez upotrebljivih lopti, u većem delu utakmice bezopasni. Tačno je, nemamo igrače formata jednog Čavija, Inijeste, Riberija, koji „imaju oči i na temenu”, sve vide i u stanju su da munjevito okrenu igru na drugu stranu, izbace celu odbrambenu liniju protivnika u deliću sekunde. Možda će neko reći da preterujemo, sitničarimo posle uspešno okončanog posla, umesto da se radujemo. Ipak, ostajemo pri tome da je određena doza kritike i u pobedi delotvorna i da se uvek može bolje, da uvek ima mesta za ispravke, dorade u jednom poslu kakav je priprema reprezentacije za iskušenja koja nas očekuju naredne godine. Bolje sad, nego posle…