Danilo Kiš, prijatelji i naslednici

Danilo Kiš je objektivno kolosalna i neponovljiva pojava u istoriji srpske književnosti. Za mene, subjektivno, ima još veći značaj. Još kao klinac pročitavši Grobnicu za Borisa Davidoviča, odlučio sam da postanem pisac.

Nikada mi, međutim, na pamet nije pala ideja da postanem Kišov naslednik. Jedno zbog toga što je ideja da postaneš naslednik bilo kog pisca besmislena da besmislenija biti ne može. Drugo, zbog toga što je Danilo Kiš, zbog originalnosti svoje ličnosti i sudbine, svog dela i svog intelektualnog stava, čovek kog ne samo da nije moguće naslediti nego i iole uverljivo imitirati.

Proces mog literarnog sazrevanja tekao je smerom suprotnim od imitacije dela Danila Kiša: potrošio sam stotine stranica da se od uticaja velikana koji je odredio moje životno opredeljenje emancipujem i izgradim sopstveni stil. U tome su mi, moram priznati, u velikoj meri pomogli Kišovi imitatori iz generacije koja se tada spremala da zavlada ovdašnjom literarnom scenom. Na njihovom primeru sam učio kako ne treba raditi.

No, ako su imitatori Kišovog literarnog stila pomogli barem meni, ljudi koji se proglašavaju naslednicima njegovog intelektualnog i moralnog stava teško da mogu pomoći ikome, uključujući i same sebe. Zanimljivo, među takvim tipovima ima najmanje predstavnika generacije Kišovih stilskih podražavalaca, što je, pored činjenice da je moguće učiti na njihovom lošem primeru, još jedan razlog da im se oda priznanje.

Grupu ljudi koji sebe proglašavaju lučonošama Kišove ideje predvode Kišovi ispisnici, prijatelji i prijatelji, a pridružili su im se neki novi klinci iz moje generacije, koji raširenih očiju slušaju njihove priče o tome šta im je Kiš rekao i u kojoj kafani, gradeći, na osnovu njihovih proizvoljnih interpretacija, svoj kišovski stav. Starine ih, za nagradu, proglašavaju Kišovim naslednicima.

Da se razumemo: ljudima koji su imali priliku da sa Kišom sede u kafani na toj privilegiji beskrajno zavidim. Ali to još nije dovoljno da njihovo mišljenje poštujem. Na primer, kada nekada značajan srpski a sada značajan hrvatski pisac Mirko Kovač govori o svom prijatelju Kišu, slagali se sa Kovačem ili ne, njegovom mišljenju nije moguće osporiti izvesnu težinu. Dok je to šta o Kišu i prijateljevanju s njim misli ovdašnji književni poslenik Predrag Čudić sa stanovišta relevantnog razmišljanja o bilo čemu savršeno beznačajno.

Osim sa Mirkom Kovačem, Danilo Kiš je bio blizak prijatelj sa još dva čoveka čije bi mišljenje o njemu, zbog značaja njihovog dela, imalo težinu. To su Borislav Pekić i Dragoslav Mihailović. Borislav Pekić, nažalost, više nije među živima. Dragoslav Mihailović o Kišu dostojanstveno ćuti. Ćuti i pokojni Danilo Kiš, ali njegovo delo dovoljno govori onome koji zna da sluša. Naslednici, epigoni, prijatelji i prijatelji tu ne mogu mnogo da pokvare.

U tome je čar vrhunske literature.