Tihi selektor

Sve je veća retkost da neko radom, a ne istupanjima u javnosti, privuče pažnju na sebe. Da se i to još može, pokazao je odbojkaški trener Igor Kolaković (rođen 1965). Niti je on ikada pravio halabuku, niti se oko njega dizala prašina. Bio je tih kao igrač, a takav je i sada kao selektor naše reprezentacije.

Nosio je crno-beli dres u vreme kada je Partizan žario i palio ne samo po Jugoslaviji, nego je bio strah i trepet i za Evropu (finalista Kupa Evropske odbojkaške konfederacije 1989). Kao dizač je bio u senci izvanrednog Mirka Čulića, ali mu to nije smetalo da pronikne u tajne te igre.

Možda će biti poslednji slučaj igrača i trenera u isto vreme u našem sportu jer je teško da se pretpostavi da u eri sve većeg profesionalizma, kada su čak i igrači specijalizuju za određena mesta u timu, nekome od njih poveri cela ekipa. U toj dvostrukoj ulozi Kolaković je bio 1997. kada mu je Budućnost poverila da bude trener svojim saigračima. Odbojka u Crnoj Gori nije imala duboke korene i trebalo je mnogo strpljenja, znanja i rada pa da Podgorica Novom Sadu i Beogradu preotme odbojkaške titule.

I u reprezentaciju je Kolaković ušao nenametljivo. Za svog pomoćnika ga je odredio Ljubomir Travica, nekadašnji jugoslovenski reprezentativac sa ogromnim igračkim i trenerskim iskustvom u Italiji. Kada je reprezentacija ostala bez selektora, pošto se Travica iz porodičnih razloga povukao, bez ikakve bure je posao neposredno uoči Svetskog prvenstva u Japanu 2006. poverena Kolakoviću.

Bilo je zamišljeno da on bude prelazno rešenje, to jest samo za to takmičenje, jer je već tada SCG bila prošlost.

Iako se naša reprezentacija u Japanu nije domogla medalje (bila je četvrta) ocenjeno je da Kolaković zaslužuje poverenje. I prihvatio je vruć krompir – ne samo politički da kao Crnogorac vodi Srbiju, uz to i dalje trener Budućnosti, nego što je još odgovornije – da obavi smenu generacija u reprezentaciji. I, sada više nema nikakve sumnje, to mu je uspelo.

U septembru minule godine Srbija je na Evropskom prvenstvu u Rusiji osvojila medalju (bronzanu), a prošle nedelje je pobedila na turniru u Izmiru i kvalifikovala se na Olimpijske igre. Kakav je to uspeh dovoljno govore dva podatka: u finalu je savladala evropskog prvaka Španiju, a konkurencija je bila takva da svetska odbojkaška velesila Italija nije stigla ni do polufinala.

Kao uspešan trener i selektor Kolaković se nimalo nije promenio – ostao je tih, skroman. On ne diže glas ni kada izgleda da kola jure nizbrdo. Pleni smirenošću, ima poverenje u igrače i od njih zahteva strpljenje, upornost i želju da se pobedi. Ta formula donosi uspehe, mada je u reprezentaciji sve manje imena od kojih protivnicima klecaju kolena pre utakmice. Ali, na igralištu je sasvim drugačije.

Za Kolakovića je vezana još jedna neobičnost. U vreme Svetskog prvenstva za odbojkaše 2006. njegova supruga Sandra Kolaković je bila selektor rukometašica Srbije na Evropskom prvenstvu u Švedskoj. Ali, od Igora Kolakovića, kako je krenulo, može da se očekuje još priloga za „Verovali ili ne”.