Тихи селектор

Све је већа реткост да неко радом, а не иступањима у јавности, привуче пажњу на себе. Да се и то још може, показао је одбојкашки тренер Игор Колаковић (рођен 1965). Нити је он икада правио халабуку, нити се око њега дизала прашина. Био је тих као играч, а такав је и сада као селектор наше репрезентације.

Носио је црно-бели дрес у време када је Партизан жарио и палио не само по Југославији, него је био страх и трепет и за Европу (финалиста Купа Европске одбојкашке конфедерације 1989). Као дизач је био у сенци изванредног Мирка Чулића, али му то није сметало да проникне у тајне те игре.

Можда ће бити последњи случај играча и тренера у исто време у нашем спорту јер је тешко да се претпостави да у ери све већег професионализма, када су чак и играчи специјализују за одређена места у тиму, некоме од њих повери цела екипа. У тој двострукој улози Колаковић је био 1997. када му је Будућност поверила да буде тренер својим саиграчима. Одбојка у Црној Гори није имала дубоке корене и требало је много стрпљења, знања и рада па да Подгорица Новом Саду и Београду преотме одбојкашке титуле.

И у репрезентацију је Колаковић ушао ненаметљиво. За свог помоћника га је одредио Љубомир Травица, некадашњи југословенски репрезентативац са огромним играчким и тренерским искуством у Италији. Када је репрезентација остала без селектора, пошто се Травица из породичних разлога повукао, без икакве буре је посао непосредно уочи Светског првенства у Јапану 2006. поверена Колаковићу.

Било је замишљено да он буде прелазно решење, то јест само за то такмичење, јер је већ тада СЦГ била прошлост.

Иако се наша репрезентација у Јапану није домогла медаље (била је четврта) оцењено је да Колаковић заслужује поверење. И прихватио је врућ кромпир – не само политички да као Црногорац води Србију, уз то и даље тренер Будућности, него што је још одговорније – да обави смену генерација у репрезентацији. И, сада више нема никакве сумње, то му је успело.

У септембру минуле године Србија је на Европском првенству у Русији освојила медаљу (бронзану), а прошле недеље је победила на турниру у Измиру и квалификовала се на Олимпијске игре. Какав је то успех довољно говоре два податка: у финалу је савладала европског првака Шпанију, а конкуренција је била таква да светска одбојкашка велесила Италија није стигла ни до полуфинала.

Као успешан тренер и селектор Колаковић се нимало није променио – остао је тих, скроман. Он не диже глас ни када изгледа да кола јуре низбрдо. Плени смиреношћу, има поверење у играче и од њих захтева стрпљење, упорност и жељу да се победи. Та формула доноси успехе, мада је у репрезентацији све мање имена од којих противницима клецају колена пре утакмице. Али, на игралишту је сасвим другачије.

За Колаковића је везана још једна необичност. У време Светског првенства за одбојкаше 2006. његова супруга Сандра Колаковић је била селектор рукометашица Србије на Европском првенству у Шведској. Али, од Игора Колаковића, како је кренуло, може да се очекује још прилога за „Веровали или не”.