Gospar na podijumu

U vreme kada je stasavao kao violinista, bio je sinonim samog instrumenta u našoj sredini. Govorilo se: „Violina, a to je onaj Kolundžija”. Takoreći drugih muzičara na ovome instrumentu njegovog ranga – nije bilo.

Mladi su išli ulicama dugokosi, neobrijani, „deca Sunca” i sledbenici hipi pokreta, on je stasavao plav i nežan, kao kakav princ, distanciran od ulice, od svetine i od mase. Ostajući donekle izolovan, ali uvek svoj.

Živeći između Balkanske ulice i Terazija, u samom srcu Beograda, imao je dvorište velikih razmera i to dvorište je bilo poprište njegovih najvećih radosti. Igrao je fudbal sa velikom strašću i dugo vremena se mislio hoće li se opredeliti za fudbal ili za violinu. I kasnije se rekreativno bavio sportom da bi izdržao velike napore kakav je i ovaj decembarski. Trči po Adi, trenira u teretani, predano vežba na spravama, sada u svojoj kući, održavajući fizičku kondiciju.

Druženje sa knjigama bilo je stalno, a intenzivirano na brojnim putovanjima.

Iz njegove mladosti i od svih ličnosti koje su ga okruživale, bilo kao njegovi profesori ili kolege, svetski violinista Henrik Šering, koji je i otkrio njegov talenat, bio mu je uzor, od njega je primao savete, učio, divio mu se. Koncert koji su zajedno održali sa Beogradskim kamernim orkestrom pre tridesetak godina, izvodeći Bahov dvostruki Violinski koncert u de molu ostaje mu za pamćenje i sećanje. I danas kada velikog Šeringa nema među nama, ostali su njegovi snimci koji krase Kolundžijinu sobu i predstavljaju potrebu preispitivanja i vraćanja velikom učitelju i majstoru violine.

Mladić u superlativu

Nikada u modi kod nas nije bila ozbiljna muzika, a za Jovanove koncerte vladalo je uvek veliko interesovanje. Bio je mladić o kome se govori u superlativu. Sve devojke su ga gledale čežnjivim očima. Brojnu publiku činile su žene, neretko uzdišući i glasno komentarišući njegov izgled, držanje gospara.

Kratko vreme se i sam bavio pedagogijom na fakultetu, ali to je bila njegova prolazna faza. Najveća želja i potreba ostalo je samo koncertiranje. I ono je poseban vid edukacije.

Na jednom od poslednjih njegovih koncerata, izlazeći iz sale, dečačić je stalno nešto zapitkivao majku. Obratili smo pažnju tek kad smo čuli rečenicu: „Mama hoću i ja da sviram violinu kao ovaj Joca!” Koliko li je samo dece na ovaj način poželelo da sledi isti put! Koliko je dece na taj način spoznalo vrednosti i lepotu muzike.

On ne svira često i ne svira bilo šta. Rešio je unazad nekoliko godina da se posveti repertoaru najvećih zahteva i da to izvede u potpunosti i u celini opusa pojedinih autora. Najpre je to bilo deset najvećih violinskih koncerata, od Baha do Bramsa izvedenih tokom četiri večeri 1994. godine. Prošle godine u ovo isto vreme bilo je to deset Betovenovih violinskih sonata izvedenih uz saradnju dve pijanistkinje, njegove sestre Nade i Natalije Mladenović.

Ove godine, to je Mocart, odnosno, izvođenje 13 Mocartovih violinskih sonata i 2 varijacije u četiri večeri tokom decembra meseca u sali Kolarčeve zadužbine,  uz saradnju čak četiri pijanistkinje. Jer, to i jeste program za četiri čoveka i četiri umetnika. Ne za jednog. Podvig...

(/slika2)Ono što je Kolundžiju uvek izdvajalo, to je bilo stvaranje institucije Kolundžija po strani od dnevne politike. Nije se dao upregnuti ni u čije interese niti ikad predstavljati perjanicu nečega što je van umetnosti. Nije bio član nevladinih i drugih organizacija niti se prihvatao važnih funkcija. I u tome je drugačiji.

Njegova slava je slava jednog sviranja i trajanja umetnosti. On svira na izuzetno plemenitoj violini Petrus Gvarnerijus iz 1754. godine iz Venecije, ali koliko god bila mekoća zvuka i nijanse koje se postižu prefinjene, nijedan instrument ne bi propevao bez majstorskih ruku.

Prošlog decembra je slavio svojih 40 godina na podijumu. Izuzetno dostojanstvenog držanja, skroman, bez pompe, bez velikih intervjua, najava, napunio je Kolarčevu salu na svakom od koncerata. Sva moderna sredstva marketinga padaju pred veličinom umetnika i umetnosti!

Mnoge svoje želje ostvario je osnivanjem „Gvarnerijusa”, veoma lepe sale u centru grada u kojoj se odvijaju različite muzičke manifestacije, koncerti, takmičenja, master klase, izložbe instrumenata, gostovanja stranih umetnika.

Je li ostalo nešto što nije publici dato, neki deo svetskog i našeg repertoara koji bi želeo da osvoji, onako kako se osvajaju najviši vrhovi izvođaštva i umetnosti?

„Da, naravno, ostaju Vivaldijevi koncerti. Nisam dovoljan samo ja. Potreban je još neki violinista i, naravno, orkestar. Sve to sklopiti i upriličiti nije lako... Ne znam da li ću to uspeti  dogodine, možda neke sledeće godine”, odgovara Kolundžija.

Fascinacija u katedrali

Današnji trenutak u razvoju violinskog izvođaštva, u najvećoj meri je doneo poplavu modernih shvatanja i umetnosti uopšte i sviranja na violini i koncerta kao muzičkog događaja. Pojavljuju se mnoge zvezde veoma oskudno odevene na sceni. Druge izlaze na scenu kao holivudske zvezde ponašajući se u stilu glumica i pevačica na estradi. Ali, kako god uredili svoj spoljni imidž, sviranje je doseglo takve tehničke usavršenosti, takav brio i virtuozitet, da od mogućnosti sviranja mladih i najmlađih violinista današnjice zastaje dah.

„Možete svirati najteže komade na najvirtuozniji način, ali ako ne pridobijete publiku fascinacijom muzike, sve to gubi smisao. Jedino je važan trenutak dejstva i sadejstva sa scene”, kaže Kolundžija. „Pamtim nekoliko koncerata čija je fascinacija bila ogromna. Jedan od njih odvijao se u Zagrebu osamdesetih godina, u Katedrali pred 2500 posetilaca. To je bio čudesan koncert na kome sam svirao Bahova dela.”

Na pitanje je li Bah autor koji ga u potpunosti ispunjava, odgovara:

„Najviše sam se družio sa Bahom, a onda i sa Mocartom i Betovenom. To su trojica kompozitora koji su u vremenu muzike ostavili najdublji trag”.  

Mnogi tragovi Kolundžijinog violinizma ostali su zabeleženi na nekoliko ploča i kompakt-diskova. Ipak, samo živi kontakt sa muzikom poseduje onu čudesnu fascinaciju o kojoj sa toliko iskrenosti i žara govori ovaj umetnik.