Čekanje na gospodina pravog

„Ostaću sama sve dok ne naiđe neki muškarac koji će mi se stvarno dopasti i sa kojim mogu da planiram lepu budućnost. Jednostavno rečeno, više ne želim da gubim vreme sa momcima koji ne znaju šta hoće i koji imaju samo jedan cilj: što više osvojenih žena“, samo su neke od rečenica koje mi je u obilasku radnji i isprobavanju krpica saopštila prijateljica Nena. Dobro sam znala da je duboko razočarana zbog raskida sa dugogodišnjim dečkom Darkom, ali ju je još više pogodilo saznanje što je on nekoliko dana posle tog čina pronašao drugu.

– Stvarno mi nisu jasni muškarci kao što je on. Ne znam da li uvek naiđem na pogrešnog tipa, ali dok ja provodim dane u suzama i utehu nalazim u grickanju slatkiša, oni za tili čas pronađu drugu. Bolje da budem sama, nego sa bilo kim. I strpljivo čekam da naiđe gospodin pravi – dodala je Nena.

Da li iz osvete, zbog želje da što pre zaborave bivšu ili zbog toga što im se stvarno dopala neka dama, činjenica je da muškarci mnogo brže prelaze iz veze u vezu nego što to radi većina žena. Mnoge žene koje dobro poznajem godine provode u samoći, jer nemaju snage da ponovo „preživljavaju“ zbližavanje sa nekim muškarcem, zbog straha da će se vezati za njega, a da će ubrzo biti odbačene. Neke nisu spremne na vezu sa nekim ko im se ne dopada, samo zato da bi se reklo da imaju nekog. Zbog toga se odlučuju na samovanje...

Takve žene radije pristaju na to da ih cela familija smatra čudnom osobom, samo zato što su prevalile tridesetu, a još nisu u braku, nego što će sebi dozvoliti „luksuz“ da budu sa nekim „prolaznim“ frajerom. Kad sve stave na papir, one shvate da se u društvu takvog muškarca ne osećaju prijatno i da njihova „žrtva“ viđanja sa muškarcem od kojeg im ne zaigra srce samo da bi imale sa kim da idu na porodičnu proslavu i da ih svi ne bi gledali ispod oka, tražeći im mane zbog čega nikako ne mogu da se skrase, ipak, nije vredna truda.

Neka istraživanja pokazuju da je u poslednje tri decenije udvostručen broj slobodnih žena, a trećina neudatih živi sama do trenutka kada se treba penzionisati. Neke od njih se osećaju prijatno u svojoj samoći, ali većina i dalje čeka onog pravog. U čemu je greška? I zašto ga nikad ne nalaze? Odgovor verovatno leži u jednoj sasvim jednostavnoj tezi: sa godinama svi postajemo samoživi i postavljamo sve veće kriterijume o tome kakvu bismo osobu želeli pored sebe. Pa u jurnjavi za savršenstvom bez mane negde izgubimo kompas i ne pogledamo sebe u ogledalu da vidimo kakvi smo mi. A s druge strane, da bi se upoznao gospodin pravi, nije rešenje živeti po šablonu kuća–posao–kuća, već treba se družiti sa pozitivnim ljudima i izlaziti na ona mesta gde se mogu sresti ljudi istog interesovanja.