Zašto se lažemo?

Svaka osoba, uključujući i one najmoralnije, slaže makar jednom u životu, zaključak je istraživanja rađenog na američkom univerzitetu. Psiholozi su utvrdili da su najveći „lažovi” upravo oni koji u proseku, dnevno, izgovore 24 neistinite tvrdnje. Na pitanje zašto ljudi lažu, navedeni su sledeći razlozi – izbegavanje odgovornosti, želja da se bude prihvaćen u društvu, zbog straha od nerazumevanja i prekora okoline, kazne, pa sve do raznih patoloških stanja. U svakom slučaju, metodama barona Minhauzena ljudi se, pre svega, služe kako bi u očima drugih ulepšali sliku o sebi, izazvali divljenje ili možda povećali sopstveni uticaj i moć.

Još je Čerčil isticao da se najviše laže zbog ljubavi, u lovu i tokom predsedničkih kampanja. Međutim, postavlja se pitanje ko češće, a ko uspešnije laže? Odnosno da li postoji razlika između muških i ženskih laži?

Poznavaoci ove tematike napraviće jasnu razliku i bez dvoumljenja reći će kako se muške laži pretežno vezuju za njihov ego, novčanik i bračno stanje. A žene ? Iako ih mnogi smatraju lukavijim polom i bez konkurencije u ovoj disciplini, izgleda da one najradije zaobilaze istinu kada govore o svojim kilogramima, godinama, ali i bivšim momcima ili muževima.

Laž i moral

Ukoliko se pođe od narodnog verovanja da su „u svakoj laži kratke noge”, sasvim je sigurno da je za ovo skrivanje, osim talenta, potrebno i dobro pamćenje, jer u suprotnom lažljivci rizikuju da budu brzo razotkriveni.

Dr Jovica Stojanović, naš ugledni antropolog i autor knjige „Čovek i laž”, smatra da čim se pomene laž, u svakom od nas, probudi se lako zaspali moralista koji odmah osuđuje ovakav tip ponašanja.

„Laž nam nije ni izbliza tako mrska i daleka kako to želimo da prikažemo. Možda nigde nismo toliko licemerni kao u osuđivanju laži. Jer osuđujući tuđe laži mi zapravo osuđujemo sopstvenu lažljivost”, piše u Stojanovićevoj knjizi.

On primećuje kako se umetnost laganja danas najbolje ogleda u proizvodnji virtuelne stvarnosti koja nas u eri kompjuterske tehnologije održava. Ovaj stručnjak napominje da ma koliko bila osuđivana laž je, zapravo, kroz vekove uvek i svugde bila prikriveno cenjena i veličana.

– Ljudi mogu da lažu iz različitih motiva i pobuda. Laže se iz pristojnosti, iz potrebe za drugačijim identitetom, ima situacija kada se to čini i iz sažaljenja prema drugoj osobi. Recimo, kada ženi ne možete lako da priznate da ne gajite osećanja prema njoj – smatra ovaj antropolog.

On smatra da je ljudska civilizacija daleko dogurala u ovoj tehnici i kako je ogoljenu, direktnu laž čovek danas zamenio daleko sofisticiranijom metodom. Počeo je da se služi poluistinama, koje su još opasnije.

Muškarci lažu češće, žene bolje

Nažalost, došlo je vreme kada se jedni drugima sve više smeškamo, udvaramo se, jer smo izračunali da nam je to daleko korisnije nego da sagovorniku „saspemo” istinu u lice. Više nismo u stanju ni da kažemo istinu, jer se plašimo da onaj kome se poverimo postaje vlasnik našeg života i naše slobode, smatra ovaj ugledni antropolog.

Neistinama se podjednako služe svi, ali muškarci lažu češće, a žene, smatra on, čine to bolje, argumentovanije i temeljnije. Ako je laž nasilje nad istinom, treba da znamo da i istina često ume da bude nasilje nad životom, zaključuje dr Jovica Stojanović.

Može li laž da bude opasna i kako prepoznati osobu koja želi da vas prevari? Bez obzira u koje svrhe da se koristi, lične, emotivne, društvene ili istorijske, prikrivanje istine je, slažu se stručnjaci, opasna igra ukoliko se ne ograniči na vreme. Oni nas uveravaju da je profil Pinokija, danas, uveliko prepoznatljiv. Ukoliko je pogled vašeg sagovornika više prikovan za zemlju nego usmeren ka vama, a njegovo lice tokom razgovora postaje neprirodno crveno, osmehuje se samo usnama, a ne očima, širi zenice, podiže obrve i ne voli da ga mnogo ispitujete, imajte na umu da „kupuje” vreme za još jednu neistinu.