Mandragola kao burleska

Za kratko vreme i posle dugogodišnjeg zatišja – dve domaće opere na našim scenama!

Komična opera „Mandragola”, po Makijaveliju, operski je prvenac kompozitora Ivana Jevtića koji živi i deluje između Pariza i Beograda, a delo je poručila Madlena Cepter, vlasnica teatra Madlenijanum.

Bogati opus Ivana Jevtića, izvodi se i na inostranim scenama, odlikuje se visokim artizmom, nizom kapitalnih ostvarenja na području vokalno-instrumentalne, orkestarske i koncertantne muzike. Stihove po Makijaveliju načinila je Vesna Miladinović.

Opera ima dva čina, prvi je zanimljiviji u orkestarskoj deonici, a drugi je virtuozni, burleskni i efektni završetak u kome je reditelj Unkovski ostvario nekoliko izuzetnih scena (ljubavni duet, scena sa maskama, finale sa mnogo beba koje se dodaju svim učesnicima), a uz scenski pokret (Dmitris Sotirou, Grčka) pevači su dobili višestruke zadatke koje su veoma dobro ostvarivali. Scenografija – jednostavna, funkcionalna, moderna i u belo-crvenim bojama Mete Hočevar bila je nadgrađena izvanrednim kostimima Angeline Atlagić koja je razigrala svoju maštu do krajnjih mogućnosti.

Od svih protagonista u ovome delu koje ima sedam lica, nema hora, ističe se veoma razrađen orkestarski part u kome se čuju nanosi mediteranske renesanse i brazilske muzike, etnozvuci sa Balkana kao i citati Vivaldija, iz sva Četiri godišnja doba. Transparentna i koloritna orkestracija traži veliki angažman orkestra i dirigenta. Upečatljiv je bio doprinos francuskog dirigenta Olivijea Granžana u odličnom sviranju celog orkestarskog ansambla, kao i u usaglašavanju sa vokalnim solistima.

Manjak arija i arioza u prvom činu nadoknađeni su u drugom činu opere, ali je nedostajala bolja akcentuacija i izgovaranje teksta što je u komičnoj operi imperativ. Međutim, publika je delo je pratila bez daha i sa ovacijama na završetku.

Među solistima izuzetne nastupe su ostvarili pre svih i najprisutniji na sceni Predrag Milanović (Kalimako, ljubavnik), izvanredni mladi bariton, u velikom izvođačkom usponu, slobodnih kretnji na sceni, dobre glume i još bolje vokalne interpretacije.

Ni ostale uloge nisu manje, posebno Meser Niča koju je realizovao Miodrag Miša Jovanović, nasamareni, impotentni muž.

U komičnom žanru naročito su se dobro snalazili Darko Đorđević (Siro) kao i Goran Strgar (sused Ligurio) a najbolju dikciju i autentičnu kritiku crkve doživeli smo u tumačenju lika sveštenika (Goran Krneta).

Dugo „muško” odvijanje radnje bitno menja i rasvetljava pojava dveju žena na sceni, najpre majke – u tumačenju Tanje Obrenović, i lirske i nežne uloge Izabele, verne žene koja postaje Kalimakova ljubavnica i, na kraju, ostaje trudna, uz pomoć čudesne biljke mandragole. Lepota i nežnost glasa i pojave Snežane Savičić uneli su novu atmosferu i ženski učinak u komici opere učinili odlučujućim, dodajući burleski lirske komponente.

Porudžbine su uvek neizvesne u pogledu krajnjeg umetničkog dometa. Veliki projekat opere teatra Madlenijanum doveo je do zamašnog rezultata. Jevtićevoj komičnoj operi treba svetska pozornica i promocija.