Prvi put o materiji priznanja

Jedna od tendencija koja je obeležila međunarodne odnose s kraja 20. i počekom 21. veka jeste sve veća sklonost država, posebno srednjih i manjih,da rešavanje svojih sporova povere Međunarodnom sudu pravde. Kao stranke u sporu pred sudom su se u pojavile države sa svih kontinenata čime je potvrđen njegov univerzalni karakter, a on sam je, posle decenija nedovoljne iskorišćenosti, postao prezauzet. Države nastale na prostorima bivše Jugoslavije dale su značajan doprinos tom trendu. To osobito važi za Srbiju koja se pred sudom pojavila i u ulozi tuženog i u ulozi potencijalnog tužioca.

Sa savetodavnom nadležnošću suda stvar stoji bitno drugačije. Za razliku od Društva naroda, ovlašćene institucije porodice Ujedinjenih nacija (Generalna skupština, Savet bezbednosti, neke specijalizovane agencije) nisu pokazale poseban entuzijazam u pogledu traženja i pribavljanja stanovišta suda o različitim pravnim pitanjima sa kojima se sučeljavaju u svom delovanju. O uzrocima takvog stanja stvari raspravljalo se često i dugo. U red najčešće pominjanih razloga nesumnjivo spada pravna priroda odluke koju u ovom postupku donosi sud. Ona – osim u slučaju relativno malobrojnih specijalizovanih agencija koje su se izričito i unapred obavezale da će odluku suda prihvatiti kao presudu – nema obavezujući karakter čak ni za instituciju koja ju je od suda zatražila. To je logična posledica same prirode ovog postupka. Njegov predmet nije i ne sme biti konkretan spor između država ili drugih subjekata međunarodnog prava. U njemu ne postoji tužilac koji tuženoj strani stavlja na teret nepoštovanje neke norme međunarodnog prava i zahteva od suda da presudi u njegovu korist i, eventualno, odluči o zadovoljenju koje mu duguje tužena strana. Niti tužene strane koja, po pravilu, dokazuje neosnovanost tužbenog zahteva. Savetodavno mišljenje traži ovlašćena institucija da bi saznala stanovište suda o nekom pravnom pitanju. Države koje to žele, kao i pozvane međunarodne organizacije, učestvuju u postupku tako što,pismeno ili usmeno,ili i usmeno i pismeno,iznose svoja stanovišta. Sud, bez sumnje, posvećuje dužnu pažnju stavovima država, ali odgovor na pitanje donosi tumačeći međunarodno pravo kakvo ono, po mišljenju sudija – svih ili većine,što je češćeslučaj – jeste.

Ova opšta pravila važe i za zahtev Generalne skupštine da se sud izjasni o legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Odluka – kakva god da bude – nije presuda i kao takva sama po sebi neće doneti obavezujuće pravilo ni za Republiku Srbiju, ni za bilo koju drugu državu ili neki drugi subjekt ili entitet. Sloboda da se u okvirima koje nameću obavezujuće norme međunarodnog prava, uključujući tu i njegova načela kao što je zabrana upotrebe sile i obaveza rešavanja sporova mirnim putem, kreira spoljna politika,ostaje. Ostaje,dakle,sloboda država da individualno, jednostranim aktom ili kolektivno, odlukom u okviru neke međunarodne organizacije, priznaju status države nekom entitetu ili da mu taj status ne priznaju.

Iako lišena pravne obaveznosti, odluka suda u savetodavnom postupku ima zavidan politički značaj i autoritet. Teško je i nezahvalno predvideti njenu sadržinu u slučaju jednostarnog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije. Status normi od značaja za razmatranje pitanja koje je Generalna skupština postavila nije nesumnjivo jasan. Međunarodnih ugovora koji bi regulisali ovu materiju nema, te će se sud, sve su prilike, osloniti na pravila običajnog prava. Biće to prvi put da se jedan međunarodni pravosudni organ izjasni o pravilima kojauređuju materiju priznanja.

Profesor međunarodnog prava na FPN