Први пут о материји признања

Једна од тенденција која је обележила међународне односе с краја 20. и почеком 21. века јесте све већа склоност држава, посебно средњих и мањих,да решавање својих спорова повере Међународном суду правде. Као странке у спору пред судом су се у појавиле државе са свих континената чиме је потврђен његов универзални карактер, а он сам је, после деценија недовољне искоришћености, постао презаузет. Државе настале на просторима бивше Југославије дале су значајан допринос том тренду. То особито важи за Србију која се пред судом појавила и у улози туженог и у улози потенцијалног тужиоца.

Са саветодавном надлежношћу суда ствар стоји битно другачије. За разлику од Друштва народа, овлашћене институције породице Уједињених нација (Генерална скупштина, Савет безбедности, неке специјализоване агенције) нису показале посебан ентузијазам у погледу тражења и прибављања становишта суда о различитим правним питањима са којима се сучељавају у свом деловању. О узроцима таквог стања ствари расправљало се често и дуго. У ред најчешће помињаних разлога несумњиво спада правна природа одлуке коју у овом поступку доноси суд. Она – осим у случају релативно малобројних специјализованих агенција које су се изричито и унапред обавезале да ће одлуку суда прихватити као пресуду – нема обавезујући карактер чак ни за институцију која ју је од суда затражила. То је логична последица саме природе овог поступка. Његов предмет није и не сме бити конкретан спор између држава или других субјеката међународног права. У њему не постоји тужилац који туженој страни ставља на терет непоштовање неке норме међународног права и захтева од суда да пресуди у његову корист и, евентуално, одлучи о задовољењу које му дугује тужена страна. Нити тужене стране која, по правилу, доказује неоснованост тужбеног захтева. Саветодавно мишљење тражи овлашћена институција да би сазнала становиште суда о неком правном питању. Државе које то желе, као и позване међународне организације, учествују у поступку тако што,писмено или усмено,или и усмено и писмено,износе своја становишта. Суд, без сумње, посвећује дужну пажњу ставовима држава, али одговор на питање доноси тумачећи међународно право какво оно, по мишљењу судија – свих или већине,што је чешћеслучај – јесте.

Ова општа правила важе и за захтев Генералне скупштине да се суд изјасни о легалности једностраног проглашења независности Косова. Одлука – каква год да буде – није пресуда и као таква сама по себи неће донети обавезујуће правило ни за Републику Србију, ни за било коју другу државу или неки други субјект или ентитет. Слобода да се у оквирима које намећу обавезујуће норме међународног права, укључујући ту и његова начела као што је забрана употребе силе и обавеза решавања спорова мирним путем, креира спољна политика,остаје. Остаје,дакле,слобода држава да индивидуално, једностраним актом или колективно, одлуком у оквиру неке међународне организације, признају статус државе неком ентитету или да му тај статус не признају.

Иако лишена правне обавезности, одлука суда у саветодавном поступку има завидан политички значај и ауторитет. Тешко је и незахвално предвидети њену садржину у случају једностарног проглашења независности Косова и Метохије. Статус норми од значаја за разматрање питања које је Генерална скупштина поставила није несумњиво јасан. Међународних уговора који би регулисали ову материју нема, те ће се суд, све су прилике, ослонити на правила обичајног права. Биће то први пут да се један међународни правосудни орган изјасни о правилима којауређују материју признања.

Професор међународног права на ФПН