Preispitati strategiju „tranzicije”

Na kraju prve decenije 21. veka prvo treba da svedemo bilans rezultata sprovođenja ključnog elementa strategije ,,tranzicije” tj. privatizacije. Kroz temeljitu demokratsku raspravu na svim nivoima društvene organizacije treba da utvrdimo kako želimo da izmenimo ciljeve i sredstva organizovanja i uzajamnog delovanja u svim sferama društvenog života.

Potreba preispitivanja rezultata  ,,tranzicije”  nameće se u svim društvima bivšeg  ,,realnog socijalizma”.  U svim ovim društvima došle su na vlast mlađane buržoazije, bilo privatizacijom privilegija pripadnika partijsko-državne birokratije, bilo ukrupnjavanjem poseda sitne buržoazije na temelju klasne podele rada u okviru realnog kapitalizma. Te grupacije primaju finansijsku, diplomatsku i vojnu pomoć transnacionalnog finansijsko-korporativnog kapitala u cilju ostvarivanja njegove imperijalne dominacije nad svetom. U slučaju kada lokalne buržoazije nedovoljno poslušno prihvataju ulogu posrednika u rasprodaji svega što je bilo u nekom obliku domaće kolektivne svojine, slede kazne, od ekonomske blokade do vojne intervencije, uz upotrebu genocidnog i ekocidnog radioaktivnog oružja (npr. Irak, SR Jugoslavija, Avganistan).

Važno je da uočimo da neposredni akteri vojne intervencije NATO-a u SRJ poput Stroba Talbota, bivšeg zamenika državnog sekretara SAD, otvoreno priznaju da je otpor ,,Miloševićeve Jugoslavije” prema  ,,širim trendovima političkih i ekonomskih reformi  – a ne sudbina kosovskih Albanaca – ono što najbolje objašnjava NATO rat” (u predgovoru knjizi ,,Collision Course:  NATO, Russia and Kosovo” 2005).  Nametanje političkih i ekonomskih reformi putem rata kritikovali su i neki istraživači u zemljama članicama NATO-a.  Tako, na primer, dva britanska autora ističu: ,,Kosovski entitet se kreće ka monoetničkom većinskom suverenitetu, slaboj ekonomiji i marginalizovanoj manjini, ugroženoj pretnjama nasiljem (ili stvarnim nasiljem u martu 2004) ukoliko kosovski Albanci ne dobiju šta žele. Ovo nisu pokazatelji održivog mira, liberalnog ili nekog drugog. Ovo isto važi za ekonomsku liberalizaciju. Neoliberalni modeli malo pružaju u smislu društvene bezbednosti ili finansijske podrške stanovništvu koje većinom živi na liniji ili ispod linije siromaštva bez prihoda i u ekonomiji preživljavanja” (Frenks i Ričmond u časopisu  ,,Cooperation and Conflict”, 2008, br. 1).

Najnoviji statistički pokazatelji i nalazi istraživanja u Srbiji sadrže podatke koji potvrđuju istinitost negativne ocene dosadašnjih rezultata primene neoliberalnog modela strategije „deblokiranja tranzicije” od 2000. godine: oko 500.000 ljudi je izgubilo radno mesto, u prerađivačkoj industriji i građevinarstvu je ostalo zaposleno samo šest odstood ukupnog broja zaposlenih, pokrivenost uvoza izvozom opala je sa 77 odsto1990. na samo 47odsto, dok je dug porastao 2,8 puta. Stoga ne čudi da je 2006. godine čak 62,5 odstoanketiranih članova sindikata iskazalo potpuno nezadovoljstvo rezultatima prinudne i ubrzane privatizacije. Indikativno je da porast nezaposlenosti, deindustrijalizacije i zaduženosti posle bombardovanja prati i porast stope umrlih od tumora na 100.000 stanovnika (sa 212 na 332 za muškarce i sa 160 na 233 za žene) te od bolesti nervnog sistema (od 10 na 18 za muškarce i od 8 na 15 za žene), kao i porast stope razvedenih brakova na 1000 zaključenih (sa 158 na 202), a opadanje broja narodnih biblioteka od 1980. godine za skoro 50 odsto, bolesničkih postelja po stanovniku za 11 i broja nastavnika sa punim radnim vremenom za tri odstood 1997.

Navedeni negativni rezultati dosadašnje primene strategije „tranzicije” jesu zakoniti proizvod protivrečnosti svih varijanti kapitalističkog načina proizvodnje usmerenog na privatni profit i akumulaciju viška neplaćenog rada. Treba hitno zaustaviti ugrožavanje samog biološkog opstanka stanovništva u Srbiji i šire. Stoga treba da obnovimo i preusmerimo proces materijalne proizvodnje na solidarno stvaranje uslova za dostojanstven život, rad i razvoj kreativnih sposobnosti svih građana, kroz svima dostupan sistem komunalnih, zdravstvenih i obrazovnih usluga.

Rezultat preispitivanja dosadašnje strategije ,,tranzicije” treba da bude formulisanje konkretnih predloga izmena kritikovanih oblika uređivanja naših međusobnih odnosa za referendumsko odlučivanje kvalifikovanom većinom.

Profesor sociologije, Filozofski fakultet, Beograd