TUŽBOM NA TUŽBU

Himna Kraljevine Jugoslavije sastojala se od tri nacionalne himne, srpske „Bože pravde”, hrvatske  „Lijepa naša domovino” i slovenačke „Naprej zastave slave”. Posle 1945. godine „Lijepa naša” i dalje se svirala kao himna SR Hrvatske, Slovenci su svoju himnu mnogo ređe izvodili, a Srbi svoju zvanično nisu ni imali. Ovih dana, povodom haške kontratužbe Srbije protiv Hrvatske, razmišljam da su svi problemi na Balkanu možda mogli biti izbegnuti da su tri naroda na vreme samo razmenila himne: Srbi da uzmu nekadašnju slovenačku „Naprej zastave slave” , jer ionako pretenduju na slavu oružja, Hrvati da uzmu srpsku „Bože pravde”, jer vole da se tužakaju i uvek im je neko drugi kriv za njihove probleme, a Slovenci da uzmu hrvatsku himnu „Lijepa naša”, jer je Slovenija ionako najlepša bivša jugorepublika.

Hrvatska tužba i srpska kontratužba u Hagu samo su deo sadašnjeg bičevanja samih sebe, istorijsko-politička maskerada samopovređivanja. U vizuri najvažnijih hrvatskih političara ne postoji hrvatski deo odgovornosti za odlazak stotina hiljada njenih građana. Svi se prave da ne znaju ono što svi znaju. Hrvatskim političarima suptilnost nikada i nije bila baš jaka strana, i danas sve se svodi na staru retoriku i formulacije: „U Hrvatskoj je bio rat, zna se ko je za njega kriv i on snosi sve posledice”. Odlazak Srba iz Hrvatske prikazuje se kao posledica kolektivne odgovornosti za „balvan revoluciju” u Kninu, sve ono što je dovelo do pobune Srba naprosto se ignoriše.

A.M. Rozental je u „Njujork tajmsu” od 16. aprila 1997. godine citirao Enciklopediju holokausta, izdanje Makmilana, od 323. do 328. stranice: „Preko pola miliona Srba je ubijeno, 250.000 proterano, 200.000 prisilno pokršteno u katolicizam hrvatskih fašista. Ante Pavelić, vođa ustaša, izjavio je da će Jevreji biti likvidirani za veoma kratko vreme“. Većina njih i jeste, oko 40.000.

Hrvatska dijaspora, uključujući i verovatne ratne zločince, pružila je Franji Tuđmanu i njegovoj stranci veliku materijalnu pomoć u procesu punog osamostaljivanja hrvatske države. Cena koju su za to emigranti tražili od Tuđmana bila je otvorena politika „pomirenja svih Hrvata” i potajna rehabilitacija jedne jezive prošlosti. Kris Hedžiz iz „Njujork tajmsa” izveštavao je početkom devedesetih godina iz Zagreba o „zigovanju” i „hajlovanju”, i o nastojanjima zvanične politike da se ustaše prikažu kao patriote i osnivači nove Hrvatske. U to vreme nijedan predstavnik hrvatske vlade nije se pobunio zbog poređenja sa fašističkom državom NDH. U udžbenicima trećeg razreda srednjih stručnih škola učilo se sledeće: „1941. osnovana je Nezavisna Država Hrvatska kao izraz hiljadugodišnje želje hrvatskog naroda”.

U vreme Tuđmanove zvanične posete Argentini ratni zločinac i upravnik logora u Jasenovcu Dinko Šakić razgovarao je sa hrvatskim predsednikom i dao je intervju jednoj novinarki iz predsednikove pratnje. Intervju se pojavio u jednom zagrebačkom časopisu, imao je vrlo zanimljivu tvrdnju Dinka Šakića: „Ustaška država je predstavljala temelj na kome je izgrađena današnja Hrvatska”. Na pitanje: „Spavate li mirno?”, Šakić je odgovorio: „Kao beba”. Posle je Šakić ipak izručen Hrvatskoj i osuđen.

Sve ovo, naravno, nije ništa novo. Sve se to znalo i ranije, ali je Srbija tužila Hrvatsku tek onda kada je bilo jasno da Zagreb neće odustati od svoje tužbe protiv Srbije. Srpsku tužbu su jedno vreme i srpski zvaničnici zvali „tehničkom kontratužbom”, što je skandalozno i tužno, jer dovodi u pitanje iskrenost i motivaciju Beograda u vezi sa kontratužbom. Naime, tek sada smo se setili da su Srbi iz Hrvatske oterani i da su propatili? Da su Srbi iz Hrvatske za Beograd, zapravo „tehnički slučaj”? 

U ratu 1991–1995. na teritoriji Hrvatske propatili su i Srbi i Hrvati. Hrvati su 1991. etnički očišćeni sa područja Krajine, oko 120.000 ljudi je proterano, imovina im je ili spaljena ili opljačkana. Brojni su slučajevi ratnih zločina protiv Hrvata, od Škabrnje do Ovčare. Pljačke na području Dubrovnika, u Konavlima, sve to nema veze sa pravilima ratovanja koja vrede kako za unutrašnje sukobe tako i za ratove između država.

Hrvatskoj će biti problem kako da uveri Hag da međunarodno postoji od 8. oktobra 1991, kada je proglasila državnu samostalnost, a ne od 15. januara 1992. kada je međunarodno i priznata. Srbija će u svojoj kontratužbi malo šta postići pozivanjem na Drugi svetski rat, jer Zagreb se uvek može pozvati na Dalmatince na Sutjesci. Srbija neće imati pristup američkim arhivama oko „Oluje”, jer to nije dozvoljeno ni Karli del Ponte. Zna se i zašto.

Pa gde je izlaz? Da se Tadić i Josipović što pre sretnu kao De Gol i Adenauer, da se vrati ono što je od opljačkanog moguće, da se svi zločini procesuiraju. I da se sa obe strane prestane sa revizijom istorije.