Pažljivo s porodičnim srebrom

Upozorenje misije MMF-a na našu sporost u restrukturisanju javnih preduzeća, zbog koje trpi i ekonomija zemlje, na dnevni red ponovo stavlja njihovu vlasničku transformaciju. Zagovornici prodaje javnih preduzeća, koji u pronalaženju strateških partnera iz inostranstva vide izlaz iz nagomilanih strukturnih problema tih firmi, jesu glasniji, ali postoje i drugačija mišljenja eksperata, koja su zasnovana na snažnoj stručnoj argumentaciji i pozitivnim iskustvima iz drugih zemalja.

Prilikom donošenja odluke o modelu transformacije firmi koje obavljaju delatnost od opštedruštvenog interesa, najavljene za kraj ove godine, neophodno je imati u vidu dugoročne posledice izabranih rešenja, pogotovo ako je reč o monopolistima, upozorava  direktor Ekonomskog instituta i jedan od naših najvećih stručnjaka za hartije od vrednosti i finansijska tržišta dr Dobrosav Milovanović.

Stoga bi, po njegovom uverenju, klasična privatizacija u oblasti delatnosti od opštedruštvenog interesa bila najnepovoljnija solucija zbog opasnosti od zloupotrebe privatnog monopola, kao i činjenice da, u tom slučaju, država jednokratno dobija najmanju moguću cenu prodajom većinskog udela u javnom preduzeću.

Zalažući se za kombinaciju više modela vlasničke transformacije javnih preduzeća, dr Milovanović smatra da bi to ubrzalo njihov razvoj, privuklo domaće i strane investicije, doprinelo rastu kvaliteta usluga i stvorilo infrastrukturne preduslove za povećanje konkurentnosti naše privrede na međunarodnom tržištu.

Po njegovim rečima, kombinovani model podrazumeva javno – privatno partnerstvo, klasičnu privatizaciju, sa ili bez zadržavanja udela i kontrole države korišćenjem "zlatne akcije", kao i inicijalnu javnu ponudu koja bi uvela građane i fondove "u posed" atraktivnih firmi, istovremeno doprinoseći razvoju srpskog tržišta kapitala na kojem bi se trgovalo akcijama Telekoma, NIS-a, EPS-a, "Jata"...

Inicijalna javna ponuda

Inicijalna javna ponuda, koja podrazumeva prvu prodaju akcija određene kompanije investicionoj javnosti, osigurala bi ostvarenje ciljeva klasične privatizacije u procentu u kojem država želi, uz istovremeno investiranje, što omogućava modernizaciju a time i podizanje konkurentnosti i smanjenje troškova. Istovremeno, time se povećava vrednost imovine koju država, nakon inicijalne javne ponude, poseduje, smatra dr Milovanović.

To bi podsticajno delovalo i na razvoj berze, na kojoj se asortiman ponude finansijskih instrumenata sužava zbog koncentracije kapitala i preuzimanja firmi, kao i stvaranjem društava s ograničenom odgovornošću, čiji je jedini cilj izbegavanje trgovanja akcijama na organizovanom tržištu.

Model "zlatne akcije" podrazumeva da država zadržava manjinski udeo, ali i privilegovanu poziciju s pravom veta da blokira odluke koje mogu ugroziti nacionalnu bezbednost, privrednu stabilnost, ili obavljanje javnih službi (naročito ukoliko postoji monopol na tržištu).

Ovakva pozicija omogućava državi i da utiče na cenu robe (na primer energije ili vode), odnosno usluga koje su od opšteg značaja. Međutim, u praksi "zlatne akcije" su često povezane sa garantovanim periodima monopola ili duopola (perioda pristupa profitima i rentama), zbog čega više predstavljaju prelazno rešenje, do uspostavljanja kvalitetnog regulatornog okvira za obavljanje ovih delatnosti, smatra dr Milovanović.

Restrukturisanje pre prodaje

Efikasno poslovno i vlasničko restrukturisanje postojećih velikih sistema, a naročito javnog sektora, koji trenutno često posluju u zoni polumonopola, zahteva, pored pozamašnih sredstava i vremena, adekvatan sistemski pristup, ocena je direktora Centra za tržište kapitala u Agenciji za privatizaciju Alekseja Misailovića.

Pri tom je prevashodni cilj restrukturisanja da se unapredi poslovna efikasnost, a ne da se proda kapital takozvanom strateškom partneru.

Ukoliko se država, ipak, odluči na prodaju svog većinskog udela onda bi to trebalo da uradi nakon uspešnog restrukturisanja. Tada bi i cena ulaska u posed tih firmi bila znatno viša, a državna kasa punija.

Dakle, trebalo bi iskoristiti prednosti dokapitalizacije i višefazne prodaje akcija metodom javne ponude, jer je to znatno bolje od eventualnog, skupog zaduživanja kod banaka ili brze prodaje, smatra Misailović.

Jer, pored prikupljanja besplatnih novčanih sredstava od zainteresovanih investitora spremnih da, ulažući u restrukturisanje firme, podele rizik, ali i ćar s emitentom i drugim kupcima i akcionarima, u vlasništvo, a time i u menadžment kompanije, uvode se lica čiji je prevashodni interes kapitalna dobit ostvarena na osnovu rasta vrednosti firme.

Umesto tenderske prodaje 70 odsto kapitala javnih preduzeća, pre svega iz energetskog sektora, država bi trebalo da omogući disperziju vlasništva koja bi u posed tih firmi uvela građane, ali i domaće institucionalne investitore – investicione i penzione fondove.

Da je to dobro rešenje pokazuju poslovni rezultati i jačanje konkurentnosti mađarskog MOL-a i hrvatske Ine, čije restrukturisanje nije bilo zasnovano na prodaji većinskog udela velikoj stranoj kompaniji, već na disperziji vlasništva, čime su znatni udeli pripali domaćim investitorima, ukazuje dr Zoran Jeremić sa Fakulteta za finansijski menadžment i osiguranje.

Po njegovom uverenju, disperzija vlasništva u sadašnjim srpskim javnim preduzećima omogućila bi da deo umrtvljene domaće akumulacije bude uložen u privredni razvoj.

Uz to, penzioni i investicioni fondovi dobili bi šansu da ulažu u najprofitabilnije firme, dok bi promet tih papira tržištu kapitala dao najjači impuls za razvoj.