Vratićemo se tamo gde smo bili

Zvuči kao otrcana fraza, ali svaku raspravu o Srbiji na početku novog leta gospodnjeg 2010. treba početi konstatacijom da je to država bremenita brojnim problemima: političkim, ekonomskim, socijalnim, kulturnim i moralnim.

Razume se, sa svim ovim problemima, u većoj ili manjoj meri, suočavaju se ili su se do juče suočavale skoro sve evropske države u tranziciji.

Nažalost, pored ovih uobičajenih, skoro „normalnih” problema (ovde se treba prisetiti sjajnih opservacija Eriha Froma na temu onoga što je on nazvao „patologijom normalnosti”), naša otadžbina suočena je sa jednim praproblemom i jednom skoro hamletovskom dilemom: da li Srbija želi ili ne želi da bude uopšte država u klasičnom smislu te reči, sa narodom, teritorijom i suverenom vlašću.

Ovo pitanje je definitivno dospelo u prvi plan nakon što je režimska većina u Narodnoj skupštini, posle više od godinu dana od njegovog usvajanja u Skupštini Vojvodine, potvrdila Statut AP Vojvodine, pravni akt koji je u najvećem delu svojih odredaba direktno suprotan Ustavu i koji u velikoj meri suspenduje temeljna teorijskopravna načela o pojmu i obeležjima države, vlasti, suverenosti, hijerarhijskom ustrojstvu pravnog poretka i teritorijalne autonomije.

Ovaj „poluustav vojvođanske poludržave”, kako je akt tačno nazvao pokojni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu dr Milijan Popović, od Vojvodine je napravio ono što se u starijoj pravnoj teoriji nazivalo „corpus separatum” – deo države sa ekskluzivnim pravima i posebnim statusom. Narodski rečeno – „državu u državi”.

Da nevolja bude veća, režim Borisa Tadića nam, preko svojih javnih i tajnih glasnogovornika, inače sve samih neznalica, poručuje da se sa komadanjem Srbije neće stati sve dok se celokupna državna teritorija ne iscepka na veći broj „regiona”.

Tek kada Srbija postane puki skup regiona, najpre „statističkih” a zatim administrativnih bićemo „moderna evropska država” – horski nam poručuju Tadićevi „eksperti” za pitanja teritorijalnog uređenja poput Nenada Čanka i Mlađana Dinkića. U stvarnosti, ne da nećemo biti moderna već nećemo uopšte biti država.

Vratićemo se tamo gde smo bili na početku 19. veka, kada je Karađorđe započeo, po rečima nemačkog istoričara Leopolda Rankea, srpsku revoluciju, čija je suština bila u tome da se stvori slobodna i jedinstvena srpska država sa jakom centralnom vlašću i da se, jednom zauvek, u srpskom narodu ugasi pogubna nahijska svest, vekovima pothranjivana i planski negovana od strane tuđina i okupatora.

I u 2010. godini Srbija će biti suočena s problemom nejakih i međusobno nedovoljno koordinisanih državnih institucija, koje sistematski razjeda rak korupcije i organizovanog kriminala. Aktuelni režim očigledno nema snage i volje da se ozbiljno uhvati u koštac sa ovim pošastima.

Sve dok se ovo zlo ne iskoreni po modelu „Augijevih štala”, bespredmetna će biti svaka rasprava o bilo kakvom obliku međunarodnih integracija, posebno priključenju Evropskoj uniji.

Na primeru Rumunije, a još više Bugarske, pokazalo se da čin prijema u EU nema nikakvu magijsku moć u suzbijanju korupcije i kriminala, već da put svake tranzicione države, pa i Srbije, treba da bude obrnut – najpre treba stvoriti efikasan, racionalan i nekorumpiran državni aparat, kao i pravedan i produktivan ekonomski i socijalni sistem, pa tek nakon toga staviti na dnevni red javne debate pitanje priključenja uniji.

Uostalom, i EU jasno je stavila do znanja državama tzv. zapadnog Balkana da više neće ponoviti grešku iz 2007, kada je u svoje članstvo primila naše komšije Bugare do guše ophrvane kriminalnim i korupcionaškim aferama.

Srpska radikalna stranka ponudiće građanima Srbije u 2010. godini sve ono što im je nudila i u proteklih 20 godina: bespoštednu borbu protiv kriminala i korupcije, ekonomski napredak i socijalnu pravdu, slobodnu i jedinstvenu državu uspravnih, ponosnih, nacionalno svesnih i zadovoljnih ljudi različitih nacija, vera, rasa i političkih opredeljenja.

Samo takvi ćemo biti poželjan partner moćnim državama i međunarodnim organizacijama ovog našeg sveta. Razume se, da bi se ovi ciljevi ostvarili biće neophodno promeniti vlast u Srbiji.

Oni koji su nas u svekoliku krizu doveli ne mogu nas iz nje izvući. Kao što se, po rečima Hristovim: „Novo vino ne sipa u mehove stare”, tako se ni kormilo državnog broda više ne sme poveravati starim krmanošima, koji od 5. oktobra 2000. brodom upravljaju tako da su ga na kraju nasukali i na oštre hridi naveli.

*Zamenik predsednika poslaničke grupe Srpske radikalne stranke