VELIMIR ABRAMOVIĆ

Sujeverje za mene jeste najdublja i tačna ljudska slutnja skladne ili još bolje – organske svepovezanosti pojedinih bića i događaja usled glavne osobine beskonačnog sveta, a to je neprekidnost. Objasniću ovo detaljnije.

Suština ljudskog podražavanja prirodnog jezika, a prirodni jezik je božanski i prema tome isključivo stvaralački, jeste u shvatanju koji isti prirodni uslovi uvek određuju iste tokove zbivanja. I to je ono što nazivamo uzročno-posledičnom vezom. Nauka je osvešćeni deo čarobnjačkog znanja, čovekov pojam o tome kako radi priroda.

Sujeverje je, takođe, unutrašnji glas koji nas opominje da je baš sve što uradimo strahovito važno i da naš svaki i najmanji korak ima kosmičku posledicu. To što tu posledicu ne znamo ili ne priznajemo da postoji nimalo ne umanjuje njeno dejstvo.

U svom delu "Tumačenje prirode i psihe", arhimorfolog K. G. Jung i kvantni mehaničar V. Pauli označili su istovremenost kao način međusobne povezanosti prividno nezavisnih događaja. 

Savremena nauka brka "sećanje", "iskustvo" i "verovatnoću" koji ni izbliza nisu podudarni. Imamo "sećanje" na ono što nazivamo "prošlost", koja nam izgleda visoko uređena, imamo "iskustvo večite sadašnjosti" jer je stalna sadašnjost ono jedino što zaista doživljavamo, i najzad, tu je  "budućnost" o kojoj ne znamo ništa pouzdano, koja nam izgleda neizvesna, haotična i prepuna mogućnosti i za koju samo pretpostavljamo da će je biti. Na primer, ja sam se, po načelu čiste verovatnoće, u petak dogovarao da ovu izjavu koju upravo čitate dam za nedelju, ne raspolažući nikakvim dokazima o tome da li će u nedelju biti Zemljine kugle, da li će tada uopšte izlaziti list "Politika" i da li ću i ja sam biti živ. Dakle, moje svakodnevno sanjarenje i čak dogovaranje s drugima o tome šta ćemo raditi sutra i prekosutra zasnovano je na krajnje lakomislenom zanemarivanju očigledne neodređenosti budućih događaja. Redovno zaboravljamo da su sva naša "delanja" isključivo i nužno samo – sadašnja. Ljudi ne mogu delati ni u prošlosti, ni u budućnosti...

U dugim i čestim razgovorima, Mark Tven i Nikola Tesla još su u devetnaestom veku zasnovali opštu teoriju ljudskih sudbina, koju je Tven izvanredno izložio u  "Tajanstvenom strancu", delu objavljenom posle piščeve smrti. Tu se govori o Anđelu koji silazi sa Neba u malo austrijsko selo, gde susreće grupu dečaka s kojima se igra poučavajući ih tajnama Univerzuma. Ako se malo austrijsko selo shvati kao Smiljan, a lik Anđela zameni Teslom, onda je jasno čije ideje Tven koristi. Anđeo govori o osećanju moralnosti koje je izvor svih ljudskih nedaća, kao i nesreći prouzrokovanoj nerazumevanjem neumoljive matematike najsitnijih ličnih događaja od kojih svaki određuje dalji niz zbivanja.

 Život pojedinca određen je neposrednim vezama njegovog sopstvenog sastava i okoline i s obzirom na konačan broj delova duševno-telesne građe jednog čoveka, svako ima ograničen broj mogućih sudbina. Iako su to veoma složeni nizovi događaja, svaki čovek može se prebacivati iz niza u niz kako svojom voljom, tako i voljom viših bića. Anđeo, na primer, učini da osoba zatvori umesto da otvori prozor i sudbina te osobe krene sasvim drugim smerom. U "Tajanstvenom strancu" podjednako prepoznajem Teslinu strukturalističku ideju o prirodnim razlozima sujeverja kao i put za njegovo naučno utemeljenje, za bolje shvatanje kosmičkog tkiva ljudskih života.

Filozof