ВЕЛИМИР АБРАМОВИЋ

Сујеверје за мене јесте најдубља и тачна људска слутња складне или још боље – органске свеповезаности појединих бића и догађаја услед главне особине бесконачног света, а то је непрекидност. Објаснићу ово детаљније.

Суштина људског подражавања природног језика, а природни језик је божански и према томе искључиво стваралачки, јесте у схватању који исти природни услови увек одређују исте токове збивања. И то је оно што називамо узрочно-последичном везом. Наука је освешћени део чаробњачког знања, човеков појам о томе како ради природа.

Сујеверје је, такође, унутрашњи глас који нас опомиње да је баш све што урадимо страховито важно и да наш сваки и најмањи корак има космичку последицу. То што ту последицу не знамо или не признајемо да постоји нимало не умањује њено дејство.

У свом делу "Тумачење природе и психе", архиморфолог К. Г. Јунг и квантни механичар В. Паули означили су истовременост као начин међусобне повезаности привидно независних догађаја. 

Савремена наука брка "сећање", "искуство" и "вероватноћу" који ни изблиза нису подударни. Имамо "сећање" на оно што називамо "прошлост", која нам изгледа високо уређена, имамо "искуство вечите садашњости" јер је стална садашњост оно једино што заиста доживљавамо, и најзад, ту је  "будућност" о којој не знамо ништа поуздано, која нам изгледа неизвесна, хаотична и препуна могућности и за коју само претпостављамо да ће је бити. На пример, ја сам се, по начелу чисте вероватноће, у петак договарао да ову изјаву коју управо читате дам за недељу, не располажући никаквим доказима о томе да ли ће у недељу бити Земљине кугле, да ли ће тада уопште излазити лист "Политика" и да ли ћу и ја сам бити жив. Дакле, моје свакодневно сањарење и чак договарање с другима о томе шта ћемо радити сутра и прекосутра засновано је на крајње лакомисленом занемаривању очигледне неодређености будућих догађаја. Редовно заборављамо да су сва наша "делања" искључиво и нужно само – садашња. Људи не могу делати ни у прошлости, ни у будућности...

У дугим и честим разговорима, Марк Твен и Никола Тесла још су у деветнаестом веку засновали општу теорију људских судбина, коју је Твен изванредно изложио у  "Тајанственом странцу", делу објављеном после пишчеве смрти. Ту се говори о Анђелу који силази са Неба у мало аустријско село, где сусреће групу дечака с којима се игра поучавајући их тајнама Универзума. Ако се мало аустријско село схвати као Смиљан, а лик Анђела замени Теслом, онда је јасно чије идеје Твен користи. Анђео говори о осећању моралности које је извор свих људских недаћа, као и несрећи проузрокованој неразумевањем неумољиве математике најситнијих личних догађаја од којих сваки одређује даљи низ збивања.

 Живот појединца одређен је непосредним везама његовог сопственог састава и околине и с обзиром на коначан број делова душевно-телесне грађе једног човека, свако има ограничен број могућих судбина. Иако су то веома сложени низови догађаја, сваки човек може се пребацивати из низа у низ како својом вољом, тако и вољом виших бића. Анђео, на пример, учини да особа затвори уместо да отвори прозор и судбина те особе крене сасвим другим смером. У "Тајанственом странцу" подједнако препознајем Теслину структуралистичку идеју о природним разлозима сујеверја као и пут за његово научно утемељење, за боље схватање космичког ткива људских живота.

Филозоф