Čije su „hakerske brigade”

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington,  25.  januara – Vašington i Peking otvorili su novi bilateralni front, razmenjujući optužbe povodom oblasti koja dosad nije bila tema njihovih ni političkih ni komercijalnih odnosa – Interneta.

Počelo je saopštenjem najveće internet-kompanije – Gugla, koji je 12. januara, obelodanjujući da su hakeri provalili u njegove sisteme i odatle pokupili neke poslovne tajne, krivicu za to adresirao na kinesku državu. Tom prilikom je saopšteno i da kineska filijala Gugla neće više poštovati naloge iz Pekinga da pojedine sadržaje blokira, odnosno cenzuriše.

To je, međutim, bio samo početak: prošle nedelje državna sekretarka Hilari Klinton ovaj spor je podigla na najviši državni nivo, iznevši principe koji će ubuduće biti vodilja u ovom segmentu američke spoljne politike, što su mediji odmah krstili „Hilari doktrinom”. Njeno istupanje u četvrtak je takođe označilo početak neke vrste kampanje Stejt departmenta da se sačuva otvorenost svetske računarske mreže, koja je postala izuzetno važna, kako za širenje znanja i ideja, tako i za međunarodnu ekonomiju. „Zemlje i pojedinci koji preduzimaju sajber napade moraju da budu suočeni sa posledicama i međunarodnim osudama”, poručila je šefica američke diplomatije, izdvajajući, pored Kine, kao one koji ograničavaju Internet slobode, još i Tunis, Uzbekistan, Vijetnam i Egipat.

Ograničavanje i cenzurisanje sadržaja Interneta pri tom su okarakterisani kao pandan „gvozdenoj zavesi” koja je „slobodni svet” delila od „komunističkog” tokom velike ideološke bitke za vreme „hladnog rata”. Klintonova je pružila i podršku Guglu, uz poruku da nijedna kompanija, bilo gde, ne bi trebalo da pristaje na cenzuru.

Kina je na ovo odgovorila juče, preko državnih medija, ocenjujući da je novoproklamovana doktrina o Internet slobodama „primer dvostrukih standarda” i da je „smešna”. Amerika je istovremeno optužena da je ona ta koja angažuje „hakerske brigade”, a da njene obaveštajne službe jedine imaju tehnologiju da kontrolišu, menjaju i brišu svaku informaciju na Internetu koja nije po volji SAD.

Predstavnik kineskog ministarstva inostranih poslova je takođe saopštio da je „Internet u Kini otvoren” i upozorio da bi SAD morale da „adekvatno uvažavaju razlike” po ovom pitanju ili da u suprotnom rizikuju nanošenje štete bilateralnim odnosima. Naravno, američke optužbe su proglašene „neosnovanim”.

U polemiku se danas, autorskim tekstom u „Vašington postu”, uključio i šef švedske diplomatije Karl Bilt, koji je, podsetivši da su on i Bil Klinton svojevremeno bili prvi šefovi država koji su razmenili i-mejl poruke, poručio da smo „tek izašli iz ere u kojoj su komunistički diktatori pokušavali da kontrolišu faks mašine, a telefonski imenik Moskve bio strogo čuvana državna tajna”, i konstatovao da su i zidovi u sajber prostoru osuđeni da padnu kao što je pao i onaj betonski, u Berlinu.

Razmena ne baš ugodnih reči između Vašingtona i Pekinga ovim povodom svakako je novi signal da su njihovi odnosi sve delikatniji, u kontekstu sve češće pokazivane namere Kine da svoje političke mišiće na međunarodnoj sceni uskladi sa svojom rastućom ekonomskom snagom.

To je vidljivo i u drugim oblastima, uključujući tu različite pristupe o tome kako da se rešava pitanje klimatskih promena, ali i po pitanju koje je za SAD od neposredne i hitne važnosti: postizanja konsenzusa u Savetu bezbednosti o uvođenju sankcija Iranu koji ignoriše pozive Zapada da obuzda svoje nuklearne ambicije.

Kina je tako na sastanak pet stalnih članica Saveta bezbednosti o ovoj temi sredinom januara poslala funkcionera veoma niskog ranga, što nije naišlo na odobravanje ni Vašingtona ni u drugim prestonicama velikih sila.

Spolja gledano, reklo bi se da je Kina ta koja ima adute u svojim rukama, jer je danas u ulozi „američkog bankara”: kupujući njene državne obveznice ona finansira rastući američki deficit, pa time ostvaruje i nemali unutrašnji uticaj na američku politiku.

To Pekingu omogućava i da ignoriše i optužbe da svoj ekonomski rast održava na račun ekonomija ostatka sveta, jer veštački umanjuje vrednost nacionalne valute, čime stimuliše svoj izvoz i obezbeđuje enormne devizne rezerve.

Ali upravo zbog međusobne međuzavisnosti – ni Kina ne može bez američkog tržišta za robu koja se proizvodi u njenim zahuktanim fabrikama – pa je u tom kontekstu i zaoštravanje oko Internet sloboda samo deo međusobnih „opipavanja”, bez namere da sukob izmakne kontroli. Ulog je, naime, preveliki na obe strane.