I previše razloga protiv

Ova tema nije na dnevnom redu srpske državne politike, ali svakako spada u krug onih debata koje označavamo kao strateška pitanja razvoja društva. Srbija, za razliku od drugih evropskih država koje hrle u zagrljaj najvećem vojnom savezu na svetu, ima sve racionalne razloge da vodi neutralnu vojnu politiku. Najpre, ne mogu se isključiti osećanja i sećanja na NATO agresiju 1999, naprosto zato što individualni i kolektivni život ne postoje bez emocija i njihovog upliva na naša ponašanja.

Na drugom mestu je moralna svest. Niko ko drži do osećanja dostojanstva, samopoštovanja, časti ne može da gurne pod tepih sva ona ubijanja i razaranja 1999. A pogotovu ne mogu da se prihvateobmane svetske javnosti o „humanitarnoj katastrofi Albanaca“, odbrani civilizacije od srpskog varvarizma, kako je govorio šef britanske vlade Toni Bler.

Nemogućno je zaobići i antipravnu činjenicu. U toj agresiji na Srbiju prekršeni su nacionalni ustavi i međunarodne pravne norme.

Naslage negativnih osećanja, svest o lažnim razlozima bombardovanja i gaženje međunarodnog pravnog poretka, samo su deo onog osnovnog razloga zbog koga Srbija nema šta da traži u tom vojnom savezu. U ne tako davnoj prošlosti na Srbiju su bacali bombe saveznici (Drugi svetski rat, Uskrs, 1944) i o tome govorimo kao istorijskoj činjenici preko koje je se prešlo. Sa NATO bombardovanjem stvar je u korenu drugačija. Posledica tog akta je, pored materijalne štete i ljudskih žrtava, oduzimanje dela teritorije srpske države (Kosova i Metohije) i iseljavanje (proterivanje?) preko sto hiljada Srba. Stvorena je zavisna država kosmetskih Albanaca zaslugom ovog vojnog saveza.

U Srbiji nijedna odgovorna politika to ne može da zanemari. Referendum o ulasku u NATO mogao bi da se organizuje tek pošto bi NATO na neki način ispravio posledice svog vojnog mešanja u državni suverenitet Republike Srbije. Tako nešto nije nerealno. Ne može se na obmanama, lažima i antipravnim delovanjem graditi zgrada bezbednosti u Evropi.

Drugi razlog o kome bi se razmišljalo na referendumu posle samokorigovanja NATO rezultata na Kosmetu jesteraison d`etre postojanja ovog vojnog saveza. Svako može da konstatuje činjenicu da se NATO širi prostorno, politički, vojno. Na putu proširenja upisuju se nove države i gomilaju se vojni kapaciteti. Da li to širenje može da stane – prvo je pitanje. Drugo je: ako nastavi sa takvim procesom – gde mu je pravac? Ne treba biti vojni strateg da bi se logički odgovorilo na ova pitanja. Već se ratuje u Avganistanu i Iraku, najavljuje se Iran, a vojni arsenali se pomeraju prema Rusiji.

Zašto je interes NATO-a da Srbija uđe u tu vojsku? Tvrdnjama po kojima je to samo stvar Srbije ne može se verovati. Imamo neke činjenice na dlanu. Podsetimo se samo dela Havijera Solane. U svim državnim reformama posle 2000. aktivno je učestvovao čovek koji je rukovodio NATO bombardovanjem SRJ. Posle okupacije Kosmeta izvršena je ustavna reforma, uz posredovanje bivšeg prvog čoveka NATO-a, koja je od Srbije i Crne Gore napravila „državnu zajednicu“. Zatim je pomogao odvajanje Crne Gore od Srbije (koja će ubrzo priznati nezavisnost Kosova i Metohije). Posle toga usledio je još jedan snažan udarac srpskoj državnosti. Priznata je državnost samoproglašenoj Pokrajini Kosovo i Metohija 17. februara 2008.

Drugi prikriveni interes NATO-a da Srbiju vidi u svojim redovima jeste da, na osnovu pogrešne percepcije srpskog etosa slobode i nezavisnosti, što više neutrališe izmišljenog ruskog igrača u evropskom i balkanskom dvorištu.

Kada se navedene činjenice stave na tas, nije teško uvideti prednosti ostajanja po strani NATO-a: odbrana državne celine, neprihvatanje krivice, nacionalno samopoštovanje, nada u samokorigovanje alijanse, izbegavanje uvlačenja u mogućne ratne sukobe širih razmera. I još nešto. Mešanje i pomoć Solane u državna pitanja posle 2000. godine pokazalo je da se uvek završavalo političko-nacionalnom štetom.

Sociolog, naučni savetnik