Pustimo kurs evra da slobodno pliva

Politika kontrolisanog kursa dinara, s povremenim intervencijama Narodne banke Srbije na deviznom tržištu, ne može da spreči jačanje evra i ostalih jakih valuta.

Zato centralna banka, već koliko danas, mora da se povuče s tržišta i da ne troši uzalud devizne rezerve za odbranu kursa koji ni na srednji rok ne može da se odbrani. Neka već jednom pusti evro da slobodno pliva, a da mu prava ponuda i tražnja, bez njenih intervencija, odredi cenu.

Da li će to danas biti 110 ili 120 dinara, potpuno je nebitno, ali tek tada ćemo znati i kolika je prava cena dinara. Tek tada će se pokazati svi defekti domaće ekonomije, a država i preduzetnici odvići od olakog zaduživanja.

Samo s potpuno slobodnim fluktuirajućim kursom, koji je najmanje loše rešenje za nas, počećemo da otklanjamo suštinske uzročnike slabe domaće valute, kaže za naš list dr Đorđe Đukić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, povodom jučerašnje intervencije NBS na deviznom tržištu od čak 89 miliona evra. Za nepuna dva meseca za odbranu neodbranjivog kursa potrošila je 346 miliona evra.

– Znam da će mnogi odmah graknuti na takav predlog i reći da je Đorđu Đukiću lako da tako nešto predlaže, jer on nije odgovoran za inflaciju ili interese običnog malog čoveka. Odgovorno tvrdim da se s inflacijom, a još manje standardom građana, koji imaju u proseku 330 evra prosečnu platu u dinarima, ništa strašno ne bi dogodilo. Ali bi zato visoku cenu veoma traženog evra platili špekulanti. I to bi sve trajalo neko vreme dok se ponuda i tražnja, bez vatrogasnih mera NBS, ne bi izjednačili, a Narodna banka bi sačuvala „svoje” teško stečene devizne rezerve u kojima su od ukupnog lanjskog prirasta čak 85 odsto inostrani krediti i obavezna devizna rezerva – kaže naš sagovornik upućujući ne samo struku, već i protagoniste ekonomske politike da malo podrobnije sagledaju iskustvo Poljske, koja je, upravo zahvaljujući slobodnom plivanju svog zlota, jedina u EU uspela da zabeleži pozitivan privredni rast u 2009.

Sve ostale zemlje, pogotovo one koje su pribegle fiksnom kursu ili karensi bordu, poput baltičkih i još nekih država, najviše su pogođene svetskom ekonomskom krizom, tvrdi Đukić.

Srbija je, upozorava on, propustila jedinstvenu priliku da početkom 2001. donese odluku o slobodno plivajućem kursu. Ne. Opredelili smo se za kontrolisano fluktuiranje. Naruku su nam išle velike pare od privatizacije i visok dotok jevtinih inostranih kredita. Problem kursa se, naravno, nije postavljao. Ali, čim je ponestalo para, a više nemamo šta da prodamo, kurs je eskalirao. Zašto?

Zato što u tim godinama relativnog obilja jevtinog novca nismo reformisali privredu, ojačali izvozne grane, smanjili javnu i sve druge vidove potrošnje, uredili privredni ambijent u koji bi strani investitori rado dolazili, a ne bežali... Dopustili smo da postanemo taoci prezaduženih preduzetnika, pa i same države, jer kada se postavi pitanje realnog, slobodnog deviznog kursa, svi skoče na noge i graknu uglas –„A kako da vratimo dugove?”

Zaboravlja se, u toj sveopštoj halabuci u kojoj niko neće da čuje drugačiji stav, da se jedino u režimu slobodno plivajućeg kursa preduzeća, država, pa i građani mogu naterati da posluju kao dobri domaćini – da ne srljaju u dugove. Kao epilog rđavog izbora događa nam se da u vreme kada nekome dođe vreme da plati neku veću tranšu stranog kredita nama, po pravilu, skoči „kontrolisani” kurs. Uznemiri se cela država – od vrha do temelja. Ode kurs preko sto dinara? Prelazi sve psihološke granice.

– Pa neka ide. I treba da raste. Dokle? Dokle god bude onih koji hoće ili moraju da ga plate. Srbija nikada, pa ni u ona stara socijalistička vremena, kursom nije rešila pitanje izvoza ili efikasnosti svoje privrede. Kurs nije lek za jačanje konkurentnosti naših preduzeća... Žarišta naše ekonomske nestabilnosti – kaže Đukić – i dalje su u malaksaloj privredi, naročito izvoznoj, ali i sistemu koji je navikao da živi na dugovima i onome što nije zaradio. A takav komotan život samo slobodan devizni kurs može da razgoliti i dovede u sklad s realnim materijalnim mogućnostima.

Takva terapija, ljuta trava na ljutu ranu, nije laka. Đukić nije optimista da će NBS i kreatori ekonomske politike oberučke prihvatiti njegove sugestije. Dok smo u aranžmanu sa MMF-om, to nije moguće. Suština je, kaže, u nečem drugom. Da konačno prestanemo sa međusobnim optužbama kako neko, pa bila to i Narodna banka, ne ume ili neće da vodi politiku stabilnog deviznog kursa. Takva kakva jeste, po rečima Đukića, čak i po cenu da potrošimo polovinu od 6,5 milijardi evra neto deviznih rezervi (kojima raspolaže NBS), ona postaje nemoguća misija. Jer, nećemo da priznamo pravu, realnu cenu evra, a do nje se ne može doći drugačije nego na slobodnom tržištu.

-----------------------------------------------------------

Rizični zajmovi

Poljskoj centralnoj banci nije smetalo, naglašava Đukić, da ograniči odobravanje stambenih kredita u deviznom znaku, jer je procenila da su takvi zajmovi visokorizični za građane, pa i stabilnost njene valute. Pokazalo se da je narodna banka Poljske bila u pravu i u toj proceni.

-----------------------------------------------------------

Krivo ogledalo

Zbog nespremnosti da se suočimo s realnošću, ali i izazovima slobodno formiranog kursa, mi smo, kaže Đukić, uvek u situaciji da optužimo ogledalo što naše lice nije baš lepo. A mi se, kaže, čak i ne trudimo da ga ulepšamo. Ne kozmetičkim preparatima oličenim u državnim intervencijama, već temeljnim privrednim reformama i produbljenim ekonomskim slobodama, po čijem smo stepenu u drugoj polovini na lestvici od 180 zemalja. Zanimljivo je, međutim, primećuje naš sagovornik, da o kursu i njegovom slobodnom formiranju uporno ćute poštovaoci i pregaoci.

– Režim za koji se zalažem daje potpuni monetarni suverenitet zemlji i omogućava vođenje nezavisne monetarne politike na dugom putu do punopravnog članstva u EU. Imati svoj novac, znači imati svoju slobodu. To važi za državu i za pojedinca. Kako ističe najveći ruski romansijer Dostojevski; „novac je sloboda u kovanoj formi”. Odricanje države od svog novca i vezivanje za druge valute znači da vladajuća elita priznaje da je nesposobna da suptilnim monetarnim mehanizmima upravlja ekonomijom zemlje.

Slobodan Kostić