Čajanka kod baba-Krstićke

Pozvala me baba-Krstićka na čajanku! Otrčao sam bez duše u Bulevar kralja Aleksandra sto i neki broj. Gde takvu žurku da propustim: engleski čajić, švajcarski keksić, kubanski rumčić, turski čaprazdivančić, a srpska uživancija na prugastom kanabetu! Retko se običnom čoveku kao što sam ja pruži prilika da u opuštenoj atmosferi sa viđenim sugrađanima progovori o gorućim društvenim i komunalnim pitanjima. A kamoli da merači na „luju XV” što umilno pufka kad se govornik najmanje nada – usred rečenice ili kad mrdne pozadinom. Dok se iznose pametne misli, sedalo grca od zadovoljstva: „Puf! Puf! Pu-fi-puf...”

Gosti pomno slušaju kad domaćica oduševljeno propoveda uvodnu ideju da ćemo uskoro, koliko posle obnove našeg i njenog bulevara i seče 90-godišnjeg drvoreda, živeti mnogo kvalitetnije.

– Sredinom proširene ulice prolaziće nečujni metro, a neće biti ni dosadnih gačaca. Neće imati gde da slete – kaže ona. „Puf! Puf!” dodaje kanabe. Zvanice se ne obaziru, na „lujeve” vazdušne upadice su navikli.

Zatim baba-Ruža, osmehnuta od uva do uva, dodaje rum u prugaste šoljice s čajem i otvara kutiju s keksićima. Svi srkuću, žvakolje, hvale posluženje – Kubance i Švajcarce. Engleze jok. Toliko je sve divno da pomislih da je „kvalitetni” dan De, s tihim tramvajima i bez kreštavih gačaca, već stigao. Ali...

Da je taj dan još daleko otkrio nam šumarski inženjer Brana. Zavaljen u fotelju u uglu proširuje temu. Pokazuje gorostasno stablo koje „prolazi” pored gđa-Krstićkinog drugog sprata i „ide” naviše, iznad zgrade.

– Bulevarski platani, dragi prijatelji, kao i svi mi okupljeni oko ovog okruglog stola, teško su se razboleli devedesetih godina prošlog veka zbog toga što posle orezivanja nisu obrađeni i zaštićeni kako valja – reče inženjer i kao da zapali šibicu u barutani. Isuviše je njih što ne vole ni da se pomenu devedesete! Po salonu počeše da zveckaju šoljice, lete mrvice i doskočice. Jedni stegoše vilice, drugi stisnuše pesnice!

Ruža naliva rum, ređa keksiće. Smiruje strasti. Priča o budućnosti: – Novih petsto lišćara biće fina, omanja sorta. Neće nam upadati u salon i lomiti okna...

„Pufi-puf”, đavolak „luj” ne prestaje.

Iz najdaljeg ugla veliki šaljivdžija doktor Aradski dobacuje da će lišćari planirani za sadnju za dve-tri decenije biti mnogo lepši i stariji od sadašnjeg drvoreda. – Ha-ha-ha! Samo da se ne ušlogiramo bez hladovine dok oni porastu! – kikoće se doca.

Upadica nije „prošla”: uz ljutito „Ma nemoj!” meni nepoznati čovek frljnu porcelansku tacnu ka dr Aradskom, dr Aradski zaleže, a tacna lupi u Vilerov goblen na prugastim tapetama. Razbi se „Zimska noć” u paramparčad! „Konji na pojilu” na susednom zidu samo se zgledaše. Poče sezona lova na goblene!

– Ne mora zbog metroa da se proširuje ulica! Nek voz ide pod zemlju! Tako će nam ostati drvored – viče arhitekta Bulović.

– Ko će to da plati! – padoše pogođeni „Konji” pored arhitekte. „Odstrelio” ih građevinac Miki smešten do vrata.

Sreća što soba ima svega četiri ćoška i tri goblena.

– Gospodo i drugovi... – prozborih iz svoje busije – znate li vi da je formiran Beogradski ekološki pokret otpora...

„Pufi-puf”, ometa me bezobraznik iz potaje. Dobijam i rafal keksića u čelo. Teturam se, ali nastavljam.

– Širom prestonice, pa i na Fejsbuku, okupljaju se snage zelenih otporaša koji neće dozvoliti da se poseče ni jedan jedini zdravi bulevarski platan. Ako treba, kažu, vezivaće se i telima za stabla...

Tras! Odoše i preostale „Bulke” nad mojom glavom! Švajcarska kutija mi se sruči u krilo...

Pošto više nije bilo goblena, a ni šoljica, tacnica, keksića i ostale „municije” neophodne za iole normalan razgovor, brzo smo se razišli. Ruža Krstić ostala je u svom prugastom dekoru. Široko osmehnuta, mahala nam je dok smo izlazili s „bojnog polja”: – Dođite mi opet, sledeća čajanka je četvrte srede u februaru...