Provincija je stanje duha

Marina Nakićenović, beogradska slikarka, dobitnica je Gran prija na 12. međunarodnom bijenalu „U svetlosti Milene”, održanom u požarevačkoj galeriji „Milena Pavlović Barili”. Priznanje joj je dodeljeno za rad „28. avgust”, nastao pre nekoliko godina u ciklusu „Porodice”.

Marina Nakićenović je do sada izlagala na brojnim izložbama, a nedavno se predstavila slikama nastalim od 1975. do 1995. u Modernoj galeriji u Valjevu. Kada je pre skoro dve decenije izlagala u „gradu svetlosti” zahvaljujući nagradi „Francuski kulturni centar 91”, koju joj je na Oktobarskom salonu dodelio Žan-Lik Šalimo za sliku „Osmeh Margerit Jursenar”, na isti način su prikazana njena dela kao sada u Valjevu. Šalimo je tada, između ostalog, napisao: „Predmet fascinacije za Marinu Nakićenović je – slikarstvo. Vascelo, svepostojeće slikarstvo: od Đorđonea do naših dana, ništa do sada naslikano nije a priori isključeno iz njenog ličnog stvaralaštva. Marina ima smelosti istovremeno da voli i Karavađa i Baltusa, Vermera, Šardena i Rotka... ”

U svom beogradskom ateljeu, okružena slikama i predmetima koji su plod njene mašte i ruku, Marina Nakićenović o Gran priju koji je dobila kaže:

– Učestvovala sam treći put na Bijenalu u Požarevcu, gde rado izlažem, i zbog te galerije i zbog Milene Pavlović Barili. Tim pre što ovaj bijenale obeležava stogodišnjicu Mileninog rođenja. Nakićenovićeva ističe da je bila iznenađena nagradom i da joj je čast što je ovo priznanje povezano sa imenom i delom Milene Pavlović Barili i Požarevcem. Zato što je to jedino bijenale, pored Bijenala Nadežde Petrović u Čačku, koje čuva uspomenu na tu našu slikarku.

(/slika2)Nakićenovićeva otkriva svoju trenutnu preokupaciju:

– Sada sam u drugim vodama, radim objekte, kutijice... To je deo novog ciklusa pod nazivom „Inventar alhemičarske starinarnice kućne arheologije”, koji nastaje zahvaljujući stvarima koje svi mi ostavljamo za slučaj da nam jednom zatrebaju. Sve je krenulo od poštanskih sandučića. Kada se jedna forma istroši vremenom prelazi u nešto drugo, slikala sam svojevremeno prizore, mrtve prirode, porodice, inspirisala su me dela umetnika iz oblasti slikarstva, književnosti... Za sadašnje objekte su neposredan povod bili stari sandučići za pisma, a pre toga sam radila crteže na starim pismima.

O provinciji i izložbi u Valjevu, umetnica kaže:

– Valjevo ima visoke izlagačke standarde, ni u Požarevcu, a pogotovu u Valjevu, nisam osetila duh provincije. Provincija je stanje duha i nema mnogo veze sa geografskim pojmom. To je ta tiha Srbija koja je izbegla estradu. Gledajući svoju retrospektivu u Valjevu, mislim da su te moje četrdesete godine života bile najplodnije. O ovom što sada radim ne mogu da pričam, jer je to lepota otkrivanja novog, avantura. A kroz sve ove godine vodi me ljubav prema slikarstvu, najlepše mi je kad sam u ateljeu, kad radim.