SLOBODAN S. PAJOVIĆ

Nedavno objavljena vest o zvaničnom stavu Kraljevine Španije prema problemu rešavanja budućeg statusa južne srpske pokrajine Kosovo i Metohija izazvala je veliko interesovanje u našoj široj javnosti. Naime, reč je o izjavama Migela Anhela Moratinosa, ministra inostranih poslova, i Alberta Navara, državnog sekretara za inostrane poslove, koje se mogu svesti na stav da se zvanična Španija protivi "nametanju prava na samoopredeljenje u slučaju Kosova".

Kao dopunu ovim izjavama treba navesti činjenicu da je Španija i do sada nekoliko puta isticala da će prihvatiti bilo koji sporazum predložen od strane ONU, a prihvatljiv i za Srbiju i Kosovo. Navedenu vest koja je naišla na veoma pozitivan prijem i reagovanja u našoj zemlji treba posmatrati i analizirati u jednom širem kontekstu koji obuhvata unutrašnju situaciju u Španiji, njenu politiku prema Balkanu i, posebno, prostoru bivše Jugoslavije i, konačno, pitanje uslovljenosti stepena autonomnosti njene spoljne politike članstvom u NATO i EU. S druge strane, reagovanja naših zvaničnika i javnosti pokazuju da naša spoljnopolitička strategija ali i diplomatska aktivnost nisu bile dovoljno usredsređene na Kraljevinu Španiju, što je velika greška s obzirom na njen uticaj i kredibilitet u Evropi i svetu.

Što se tiče unutrašnje političke situacije u Španiji, ona je veoma neizvesna zbog konstantnog jačanja pokreta za nezavisnost u nekoliko autonomnih jedinica – oblasti u okvirima španske države. U španskoj ustavnoj praksi je pojam "autonomne oblasti" definisan i preciziran kao pravna osnova za nastajanje i jačanje jednog kvalitativno novog kolektivnog identiteta (Ustav iz 1978). Generalno posmatrano, Španija je usvajajući sistem regionalnih autonomija u suštini samo odložila izazove koji će kao posledicu za njenu budućnost imati suočavanje sa primenom prava na samoopredeljenje naroda u njenim pojedinim autonomnim regionima. Naime, Kataloncima, Baskijcima i stanovnicima Galicije ne može se uskratiti pravo da se osećaju kao posebne i potpuno ravnopravne nacije u odnosu na Špance, što je u politički život ove zemlje uvelo zahteve za federalizacijom pa čak i secesijom. U tom kontekstu, izjave španskih zvaničnika o protivljenju primeni principa na samoopredeljenje u južnoj srpskoj pokrajini potpuno su razumljive i ne predstavljaju novinu.

Slična reagovanja zvaničnog Madrida uočena su i na početku jugoslovenske krize kada je Španija – za razliku od mnogih drugih zapadnoevropskih država – ispoljavala visoki stepen rezervi prema unilateralnoj secesiji i preuranjenom međunarodnom priznavanju bivših jugoslovenskih republika. Ova pojava se tumačila činjenicama da je Kraljevina – kao multinacionalna država sa sopstvenim tragičnim iskustvom iz perioda španskog građanskog rata – pokazivala više spremnosti i osećaja da identifikuje brojne opasnosti koje su u bivšoj SFRJ bile rezultat sve naglašenijih centrifugalnih tendencija.

Na kraju, ovih dana kada se u našoj zemlji analiziraju nove perspektive međunarodne projekcije Srbije otvorene ulaskom u Partnerstvo za mir, već su "zaboravljeni" odjeci španskog stava prema budućem statusu Kosova i Metohije. Međutim, važno je ukazati na to da nam iz Rige dolaze i druge novosti koje pokazuju da se Španija na samitu NATO nije usprotivila usvajanju stava koji podrazumeva da će se "budućnost Kosova odrediti na osnovu prava na samoopredeljenje i prihvatljivosti takvog rešenja za većinu naroda Kosova". Pri tome, u potpunosti se zanemaruju stavovi i principi za koje se zalagala i zalaže Republika Srbija kao nezavisna država – članica OUN. Zauzvrat, španska strana je ostvarila dodatni politički uspeh jer je u završnu deklaraciju iz Rige unet – na njeno insistiranje – stav o "Savezu civilizacija", koncept koji zvanični Madrid tumači kao promociju zajedničkih vrednosti i jačanje dijaloga između različitih naroda i kultura, što je deo španske spoljnopolitičke strategije prema Magrebu i Bliskom istoku.