СЛОБОДАН С. ПАЈОВИЋ

Недавно објављена вест о званичном ставу Краљевине Шпаније према проблему решавања будућег статуса јужне српске покрајине Косово и Метохија изазвала је велико интересовање у нашој широј јавности. Наиме, реч је о изјавама Мигела Анхела Моратиноса, министра иностраних послова, и Алберта Навара, државног секретара за иностране послове, које се могу свести на став да се званична Шпанија противи "наметању права на самоопредељење у случају Косова".

Као допуну овим изјавама треба навести чињеницу да је Шпанија и до сада неколико пута истицала да ће прихватити било који споразум предложен од стране ОНУ, а прихватљив и за Србију и Косово. Наведену вест која је наишла на веома позитиван пријем и реаговања у нашој земљи треба посматрати и анализирати у једном ширем контексту који обухвата унутрашњу ситуацију у Шпанији, њену политику према Балкану и, посебно, простору бивше Југославије и, коначно, питање условљености степена аутономности њене спољне политике чланством у НАТО и ЕУ. С друге стране, реаговања наших званичника и јавности показују да наша спољнополитичка стратегија али и дипломатска активност нису биле довољно усредсређене на Краљевину Шпанију, што је велика грешка с обзиром на њен утицај и кредибилитет у Европи и свету.

Што се тиче унутрашње политичке ситуације у Шпанији, она је веома неизвесна због константног јачања покрета за независност у неколико аутономних јединица – области у оквирима шпанске државе. У шпанској уставној пракси је појам "аутономне области" дефинисан и прецизиран као правна основа за настајање и јачање једног квалитативно новог колективног идентитета (Устав из 1978). Генерално посматрано, Шпанија је усвајајући систем регионалних аутономија у суштини само одложила изазове који ће као последицу за њену будућност имати суочавање са применом права на самоопредељење народа у њеним појединим аутономним регионима. Наиме, Каталонцима, Баскијцима и становницима Галиције не може се ускратити право да се осећају као посебне и потпуно равноправне нације у односу на Шпанце, што је у политички живот ове земље увело захтеве за федерализацијом па чак и сецесијом. У том контексту, изјаве шпанских званичника о противљењу примени принципа на самоопредељење у јужној српској покрајини потпуно су разумљиве и не представљају новину.

Слична реаговања званичног Мадрида уочена су и на почетку југословенске кризе када је Шпанија – за разлику од многих других западноевропских држава – испољавала високи степен резерви према унилатералној сецесији и преурањеном међународном признавању бивших југословенских република. Ова појава се тумачила чињеницама да је Краљевина – као мултинационална држава са сопственим трагичним искуством из периода шпанског грађанског рата – показивала више спремности и осећаја да идентификује бројне опасности које су у бившој СФРЈ биле резултат све наглашенијих центрифугалних тенденција.

На крају, ових дана када се у нашој земљи анализирају нове перспективе међународне пројекције Србије отворене уласком у Партнерство за мир, већ су "заборављени" одјеци шпанског става према будућем статусу Косова и Метохије. Међутим, важно је указати на то да нам из Риге долазе и друге новости које показују да се Шпанија на самиту НАТО није успротивила усвајању става који подразумева да ће се "будућност Косова одредити на основу права на самоопредељење и прихватљивости таквог решења за већину народа Косова". При томе, у потпуности се занемарују ставови и принципи за које се залагала и залаже Република Србија као независна држава – чланица ОУН. Заузврат, шпанска страна је остварила додатни политички успех јер је у завршну декларацију из Риге унет – на њено инсистирање – став о "Савезу цивилизација", концепт који званични Мадрид тумачи као промоцију заједничких вредности и јачање дијалога између различитих народа и култура, што је део шпанске спољнополитичке стратегије према Магребу и Блиском истоку.