Drama, lirika i moć pijanizma

O pobedama i uspesima naših umetnika na velikim inostranim takmičenjima, koncertima i gostovanjima veoma retko se nešto čuje ili napiše. Ovoga puta jedini je odreagovao orkestar Camerata serbica, koji se sastaje po potrebi, a čine ga profesori i asistenti Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Značajan izvođački potencijal ovoga puta sasvim se usaglasio i unutar svojih grupa, kao i sa solistima na klaviru, čemu su svakako doprinela dva nastupa  koja su prethodila beogradskom.

Izvedena su bila tri značajna, velika koncerta klavirske literature, Klavirski koncert V. A. Mocarta u de-molu K 466, Prvi klavirski koncert u e-molu op. 11 F. Šopena i Koncert u be-molu op. 23 P. I. Čajkovskog.

Trojica mladića sličnih godina, svi diplomci beogradskog FMU u klasama eminentnih profesora Jokut Mihajlović i Nevene Popović, reprezentovali su našu muzičku umetnost i pedagogiju u svetu sa velikim uspehom. Njihovi različiti talenti i pristupi muzici imaju mnogo zajedničkog. Danas je nezamislivo svirati na klaviru bez visoke tehničke opremljenosti pijaniste, bez najviših tehničkih zahteva i bez virtuoznih realizacija. Vladimir Gligorić (1979) svirao je Mocartov Koncert u de-molu, uzbudljiv, dramatičan, sa prebogatim i inventivnim prvim stavom, lirskim drugim i brioznim trećim. Poznajući turbulentnu prirodu mladog pijaniste, očekivali smo drugačiji izbor dela. Dramatizujući Mocartov koncert, Gligorić je bio blistav u brojnim zahtevima mocartovske „sitne” tehnike, dodajući „muške”, snažne efekte, bez preterane „lirizacije”, izrazivši time lični stav, nama sasvim opravdan i prihvatljiv. Ono što ga, pored ostalog, krasi, to je izvežbano uho za saradnju sa orkestrom, potpuno disanje i ukusno nadmetanje sa pojedinim solistima iz orkestra. Dirigent Biljana Radovanović je sve učinila da orkestar parira na isti način.

Drugi mladić, Vladimir Milošević (1980), već je izgradio značajnu pijanističku karijeru koja je krunisana u Sidneju nagradom publike i nagradom za izvođenje romantičnog dela. Talentovan, lirski osećajan, virtuoz koji ne gradi nastupe na spoljnim efektima, iako bi ih mogao izvesti sa velikom lakoćom, svirao je Šopena sa neverovatnim uživljavanjem u lepoti i genijalnosti prve teme prvog stava. Zvučalo je šopenovski baladno, melanholično i neverovatno izražajno. Bila je to lepota sama po sebi.

Koncert Čajkovskog nema premca među klavirskim koncertima po svojoj snazi, uzbudljivosti, po ogromnim zahtevima za pijanistu. Miloš Mihajlović (1980) u Sidneju je osvojio prvu nagradu i nagradu za izvođenje Šopenovih etida. Ove večeri je snagu svoga izvođaštva podredio muzici Čajkovskog iskazujući u razarajućim tempima svu neverovatnu moć pijanističke tehnike i ne ostajući podređen njoj, već podređujući je strasti, toplini, muzikalnosti, dramom u sebi i dramom transponovanom iz muzike Čajkovskog, kao veliki majstori instrumenta današnjice. Veliki izazov i za orkestar, da prati u tempu i karakteru sve ono što je solista iskazivao, realizovan je sa uspehom, pod upravom Biljane Radovanović, a otkrovenje večeri zove se – Mihajlović.