Reklame mimo života

Kad Zoran Stanojević odredi temu, izabere goste i vodi emisiju „Oko” (RTS) ispostavi se da se za pola sata može saopštiti, čuti i saznati mnogo više nego u tolikim razvučenim i raspričanim TV debatama. Ta vremenska „skučenost” novinara tera na direktna, jezgrovita i jasna pitanja, a sagovornike na sažete, precizne i sadržajne iskaze. Tako je bilo i u izdanju „Medijski boj za Kosovo”, a povodom TV spota koji je za „najmlađu evropsku državu” uradila čuvena marketinška agencija „Sači”.

Ishod razgovora vođenog upravo na Dan državnosti Srbije nije bio nimalo prazničan. Potvrđeno je da u medijskim kampanjama ove vrste veoma kasnimo, kao i da ima osnova za bojazan da smo „pretplaćeni na medijske gubitke”. Pri tom problem nije u profesionalnom umeću naših marketinških stručnjaka, nego u „diletantizmu naručilaca” odnosno u nedostatku valjanog „projektnog zadatka” koji treba da formulišu državne institucije, organi, zvaničnici... Sfera politike, dakle. Kad otud stigne snažna ideja vodilja, umeće advertajzinga moći će da je razvije u autentičnu, efektnu i efikasnu reklamnu kampanju.

U reklami je, zna se, sve uvek i lepše i bolje nego u stvarnosti. No da nije delotvorna, ne bi se toliko primenjivala i u politici. Zato je važno ono u čemu su se u „Oku” složili Prvoslav Plavšić, predavač političkog marketinga, i Cvijetin Milivojević, direktor agencije „Pragma” – da je neophodno da se političari što pre slože oko toga kakvu poruku o Srbiji žele da pošalju svetu.

Tamo sada, po svoj prilici, kruže autentične slike iz stvarnog života, dokumentarni snimci žestoke tuče između monaha Srpske pravoslavne crkve u Gračanici. I zasenjuju – jer je gledalačko pamćenje kratko a pažnja okrenuta dnevnim aktuelnostima – one strašne i tužne snimke srušenih, spaljenih i opljačkanih pravoslavnih crkava i manastira na koje su nasrtali kosmetski Albanci u svojim ranijim pogromaškim pohodima.

Onde gde se skrnave i groblja te se ni mrtvima ne da mira (a živi time vređaju na najprimitivniji način) teško je doći do istine, a kamoli do pomirenja. Plemenit je napor Saše Lekovića da u specijalnom izdanju „Potrage” (B 92) podstakne rad i saradnju u pronalaženju stotina Albanaca i Srba nestalih tokom sukoba na Kosovu i Metohiji 1999. godine. Ali su suprotstavljeni politički interesi još uvek jači od pojedinačnih ljudskih potreba i patnji. Zato nije ni čudo kad strankinja, angažovana preko Euleksa u ekshumacijama i identifikacijama na Kosmetu, kaže: „Mnogo je ovde stvari koje ne razumemo...”