Igra živaca

U zemlji sa mnogo penzionera, nezaposlenih ljudi i „večitih studenata”, sasvim je prirodno da su jutarnji programi u samom vrhu popularnosti i gledanosti. Naravno, uz takozvane servisne informacije, podatke o vremenu i saobraćaju u glavnom gradu dragoceni su i za sve one koji kreću na posao ili vode decu u školu i vrtić. Dakle, bez sumnje, postoji čitava armija gledalaca ali i velika konkurencija jer, pored glavnih televizija, i mnoge manje gaje ovu vrstu programa.

Jutarnji program RTS-a je iz nekog samo njima poznatog razloga postao korektan i ravan, da ne kažemo dosadnjikav. Uz časni izuzetak izdanja Vesti u osam sati, koje su dinamične, iscrpne, sa aktuelnom temom i gostima od autoriteta... Sve ostalo je bez prave energije što je nedopustivo za redakciju sa relativno velikim brojem novinara naoružanu mrežom dopisništava po Srbiji. Ako nema priloga ili priče, koju će gledaoci tokom dana prepričavati, koja će ih obradovati, dirnuti, zabrinuti, izazvati reakciju, to treba da predstavlja crveno, trepćuće svetlo za urednike. A da je potrebno samo malo inovacije, najbolje svedoči to što Slavko Beleslin koji se petkom pojavljuje kao voditeljsko pojačanje, unosi dozu dinamike.

Jovana Joksimović i Srđan Predojević su dobro iskoristili iskustvo stečeno u Jutarnjem programu RTS-a a godine i urednička pozicija su im dodali ležernost u vođenju programa na Pink televiziji. To što svakog dana imaju za gosta po nekog lekara specijalistu ili advokata, dobar je i koristan potez, ali to što ta televizija koja se hvali tehničkom opremljenošću ne može da osigura da stručnjak u studiju i voditelj ne čuju dobro one koji se direktno uključuju i postavljaju pitanje, a mi gledaoci ih savršeno čujemo ali moramo da prisustvujemo onom „alo, da li ste tu, samo govorite, ne ne čujemo vas, probajte da budete glasniji...”, svojevrsno je maltretiranje koje se ponavlja iz jutra u jutro. Aman, napravite te veze kako treba, pa ne javljaju se ljudi sa Meseca, jer bolje smo čuli Nila Amstronga i sve ostale kosmonaute koji su razgovarali sa bazom u Hjustonu.

Za sve ljubitelje sporta je dobra vest to što RTS prenosi utakmice Partizana u Ligi Evrope. Loša je to što gledaoci ne znaju na kom će programu prenos početi, a na kom će se završiti. Prvo poluvreme meča Partizan – Atletik je po programskoj šemi išlo na Drugom programu, a drugi deo meča na Prvom. Tako je bilo i kada je Partizan gostovao Augzburgu ali se od toga odustalo pa je ceo meč prenošen na RTS 2. Naravno, gledaoce o toj izmeni niko nije unapred obavestio. RTS je prvo govorio da je to zbog toga što Prvi program pokriva veću teritoriju Srbije od Drugog. Po tom pravilu, oni što nemaju Drugi program su bili uskraćeni za jedno poluvreme.

A tek sada posle digitalizacije, to nema logike jer svi koji imaju signal mogu da gledaju sva tri programa RTS-a. Isti problem je i kod prenosa ostalih sportova. Pošto novine programske šeme štampaju dan pre događaja, sve češće nam stiže program u kome piše: Ako Novak igra u finalu, meč se prenosi na Prvom, ili ako se naše odbojkašice ne plasiraju u finale prenos je na Drugom... To ne samo da iritira i zbunjuje gledaoce, već i naše čitaoce jer kada novine stignu na kiosk, parovi se već uveliko znaju.