Strah od gladi i strah od hrane

„Jesi li gladan, hoćeš li nešto da pojedeš?“

Ovo je jedno od najčešće postavljanih pitanja u gotovo svačijem životu. Kažem gotovo svačijem jer postoji i jedno slično pitanje, koje se podjednako često postavlja u nekim delovima sveta gde se dosta toga, pa između ostalog i hrana, shvata malo drugačije, a koje tamo glasi: „Jesi li gladan, hoćeš li nekog da pojedeš?“

Ipak, zadržimo se u krajevima gde obrok nema ime i prezime.

Pitanje o kome je reč najčešće dolazi od nekoga ko živi ovde, a može se sresti i po svetu, samo mnogo ređe. To je Domaća Majka, ili madres domestos. Od te iste Domaće Majke, ili Domaće Majčice, Do-Majčice, nastao je i pojam „domaćice“. A razlog za postavljanje ovog pitanja jeste njen strah od gladi. Ali, ne sopstvene.

Domaća Majčica, pored ostalih domaćih poslova, gro svog vremena provodi u nabavci, pripremanju, podgrevanju i serviranju hrane za druge, kao i u kasnijem uklanjanju odbačenih i oglodanih ostataka.

Na prvi potmuli, niskofrekventni zvuk krčanja creva, često još uvek nečujan i za onoga kome se to krčanje dešava, Domaća Majčica reaguje momentalno, uplašena da joj „mladunče“, ili svako onaj koga ona takvim smatra, ne ostane gladno! Postavlja se sto, prinosi se ono što se ima od sledećeg: taze ili prepečen hleb, margarin, puter, pekmez, med, kajmak, ajvar, majonez, senf, turšija, salama, slanina, viršle, šunka, kobasica... Jednom rukom se kontroliše podgrevanje: supe, pasulja, graška, boranije, sarme, podvarka, bećar-paprikaša, ili punjenih paprika, a drugom rukom se iz frižidera vade: belo meso, batak, ili krmenadla i bacaju na plotnu, ili stavljaju u tiganj... I tako sve dok ne utihne zavijanje tih tuđih, a bliskih creva, zavijanje koje je istovremeno i plaši i motiviše, kako na hranjenje, tako i na neprekidno nutkanje.

Da može, Domaća Majčica bi najradije preuzela funkciju i veličinu jedne džinovske dojke, uvek pune mleka. Kao nekakva „mlečna hitna pomoć“ neprekidno bi patrolirala okolo i tako se našla pri ruci, to jest pri ustima, to jest pri želucima svih mladunaca, širom vaskolikog, izgladnelog univerzuma. E, tek onda bi splasnuo njen strah da će neko ostati gladan! Logično, jer strah od krčanja tuđih creva, u narodu poznat i kao „krčofobija“, prestaje momentom nestanka samog uzroka krčanja – osećaja gladi.

Treba reći da postoji i jedna podvarijanta krčofobije, daleko slabijeg intenziteta, ali ipak dovoljno jaka da stvara domaćemajčinsku nervozu i anksioznost. Manifestuje se kroz pitanje: „Deco, šta sutra da kuvam za ručak?“ Ono se najčešće postavlja negde pred kraj današnjeg obroka i problem je što na njega instant odgovora nema, jer se u tom trenutku nikom ama baš ništa ne jede, a neki misle da im se više nikad neće ni jesti. Sve dok ne ogladne.

Pored krčofobije vredi spomenuti i „krkofobiju“, strah od preteranog krkanja. On je često posledica prenaglašenog delanja Domaće Majčice (hranjenja, a naročito nutkanja) i izaziva neku vrstu panike i anksioznosti i pri samoj pomisli na sledeći obrok, a kamoli na njegovo konzumiranje. Taj strah se najčešće javlja u toku i neposredno posle praznika, slava, rođendana, dočeka i ispraćaja, kao i ostalih familijarno paganskih svečanosti, baziranih na ritualnom proždiranju termički obrađenih životinja.

Krkofobiju ne treba brkati sa „krkofilijom“, ljubavlju prema krkanju, pojavom koja ne spada u strahove, ali koja je takođe usko povezana sa familijarno-paganskim svečanostima, a u dodatnoj je sprezi sa podsvesnim strahom od gladi, nemaštine, nestašice, neredovne snabdevenosti... Manifestuje se tako što se jede dokle god se ima šta, ili do dolaska Hitne pomoći, pozvane zbog akutnog prejedanja.

Ponekad dođe do spajanja krčofobije, krkofilije i krkofobije na jednom mestu, za jednim stolom, pa se domaće majčinski strah da neko slučajno ne ostane gladan poklopi sa gotovo zastrašujućom ljubavlju prema svemu jestivom, a u kombinaciji sa opravdanim, mada podsvesnim, strahom od posledica nepogrešive formule za gojenje: tri do pet obroka dnevno, puta sedam do devet pospajanih dana praznika, jednako četiri do šest kila viška!

A evo kako bi to otprilike sročio Ajnštajn, da je bio gurman: energija jela jednaka je masi tela, puta kvadratu ubrzanja kretanja escajga od tanjira do usta i nazad.

Prijatno!